Kinezima se može svašta prigovoriti, ali im se mora priznati da ti ljudi zaista znaju da uživaju.

Svakoga jutra oko osam časova stari Li kreće prema parku Žitan. Uprkos „poštovanim godinama", on korača žustro i energično mlatara rukama u kojima drži kaveze sa pticama, prekrivene tamnom pamučnom tkaninom.

U isto vreme, s drugog kraja Pekinga, prema parku kreće stari Vang. Njemu će trebati pola časa vožnje biciklom na kom su privezana četiri kaveza s njegovim ljubimcima. Gotovo u isto vreme Vang i Li stići će do klupe ispod stare vrbe. Skinuće prekrivače s kaveza i okačiti ih na grane. Zatim će, spokojni i srećni, pažljivo slušati glas svojih ptica.

Vang i Li se poznaju godinama, ali retko izmene koju reč; ovde su zbog svojih ptica, njihove šetnje, svežeg vazduha i jutarnjeg sunca.

Šetnja sa pticama jedno je od tradicionalnih zadovoljstava starijih Kineza. Nekada sam vežbao borilačke veštine, ali su svi članovi naše bande poumirali; ostala mi je samo šetnja sa pticama – kaže jedan od dve stotine hiljada pekinških penzionera koji, poput vernika, svakoga jutra ponavljaju ritual s pticama.

Drozdovi, kanarinci, svrake ili ševe – svaka od tih vrsta posebna je priča, a dve jedinke iste vrste razlikuju se međusobno, baš kao i ljudi. Kinezi boljim pevačima nabavljaju lepše kaveze, u kojima su sve posude od porculana sa duboko plavim šarama, iz kojih je voda lepša, a zrno ukusnije. Kavezi, pak, još više govore o uzvišenom duhu vlasniika ptica, poneki su pravljeni poput starih kineskih hramova, a na nekima su crteži starih kineskih legendi. Takvi kavezi su na posebnoj ceni, a koštaju kao godišnja primanja kineskih penzionera.

Među pet svojih ljubimica, Lao Mang izdvaja jednog drozda. Svakoga jutra iznese ga iz kaveza, veže mu tankim koncem nogu za držač od bambusa na kome ga, zatim, s ponosom šeta vijugavim stazama parka.

Kinezi sa obližnjih klupa očekuju da se oko devet pojavi stari Ču. Za njega kažu da se šetnjama ptica bavi još od pre Revolucije. Niko ne zna od čega Ču u stvari živi, jer izgleda da nikada i nije bio zaposlen. Samo o tome nerado govori, ali kaže da se za vreme Kulturne revolucije morao odreći svojih ptica. Uostalom, tada su mnoge ptice stradale u „masovnim represalijama", kavezi su uništavani, a ljubitelji ptica morali su da se samokritikuju zbog „buržoaskog liberalizma".

Stari Ču nikada nije pio, niti pušio. „Imam samo ptice" – kaže i pokazuje na svraku u kavezu, na kome je ispisana poruka: „Dugotrajna sreća – bez prepirki i takmičarstva".

Uživanje u pticama nije skupo. Obična svraka može da se nabavi za dolar, ali retka ptica iz dobrog roda i s kvalitetnim glasom, košta i „celih" sto dolara.

„Ako volite ptice, ne treba da mislite na to koliko one koštaju" – kažu Kinezi. Ipak, za oko sto juana (20 dolara) može da se nabavi sve što je potrebno: kavez iz jedne od četiri pekinške fabrike koje proizvode samo kaveze za ptice, porculansko posuđe, hrana.

Postoji i tržnica na kojoj se prodaju ptice. U parku Žitan ona se otvara pošto iz jutarnje šetnje ode i poslednji penzioner, a zatvara pre nego što u predvečerje ponovo dođu ljubitelji ptica sa svojim kavezima. Uveče, oni će prektiti svoje kaveze čim zađe poslednji sunčev zrak, valjda zato da im hladni večernji povetarac ne ošteti glasnice.

Jedna klupa u parku prazna je već mesecima, ali na nju niko ne seda. To mesto rezervisano je za najvećeg odgajivača ptica u Pekingu, devedesetogodišnjeg majstora Čanga. Starina retko izlazi iz kuće. Kažu da mu je od sveg ptičjeg bogatstva ostala samo jedna ptica.

I kad je svakodnevno bio u parku, majstor Čang je malo govorio, ili je govorio tako da niko sa sigurnošću nije mogao da shvati šta on u stvari kaže. Otkako se retko viđa, o njemu kruže različite priče. Jedna od njih je da više voli iluziju o pticama nego ptice same. Njegova najveća ljubav je – prepariranje ptica. Čak se tvrdi da živi okružen punjenim pticama, a ona jedna, u kavezu, prestala je da peva, pa stari majstor može da se posveti dubokim razmišljanjima o tome kako je bilo lepo šetati sa pticama.

Penzioneri u parku Žitan pričaju da tišinu oko starog majstora Čanga sada narušava samo jedan cvrčak, smešten u kavez od tikve. Nekada su cvrčke u kavezima držali samo ljudi koji su vukli rikše, valjda da im pevanjem olakšaju mučnu svakodnevicu.

Uživanje u cvrčcima ne može se porediti sa bogatstvom koje čovek oseća šetajući sa pticama – kažu u parku Žitan, nimalo ne nastojeći da vas u to i ubede; očigledno je reč o jednoj od istina koje ne traže nikakav dokaz.

ALEKSANDAR NOVAČIĆ