Prostori ličnih zbirki knjiga za mnoge od nas jesu spasonosna mesta, odmorišta i svojevrsni rajski izvori. Zamislivši sliku raja kao ogromnu biblioteku, Gaston Bašlar je i njegovog stanovnika opisao kao osobu sa svakodnevnim apetitom za čitanje. Prve lične biblioteke, bez sumnje zbirke pergamenata i papirusa, imali su Euripid i Aristotel. Sakupljanje knjiga kroz istoriju skoro se uvek vezivalo za vladarske moći. U istočnom rimskom carstvu, u prvim danima Vizantije u IV veku, car Konstantin je stvarao svoju, po izvorima, veliku biblioteku. Ona je bila obrazovana kao svojevrstan odjek nestalog helenističkog čuda sveta – izgorele aleksandrijske biblioteke. Konstantinova zbirka posedovala je sva područja znanja njegovog vremena, kroz spise iz politike, medicine, filozofije, religije, književnosti, fizike i astrologije. Suvereni i pretendenti današnjih novih Vizantija su ili oslonjeni na ekonomske računice sa loših kompjuterskih programa, ili su lične biblioteke sveli na sebi svojstvene i dokučive razmeštaje. Pre dvadesetak godina, pojedini slikari hiperrealisti su nestvarnom izvođačkom tehnikom, u klasičnom postupku na platnu, ostvarili privid čulu vida. Među njihovim temama našle su se i police krcate raznovrsnim knjigama koje ne možemo doseći.

Mnoge biblioteke istaknutih ljudi, prizori prestiža i ambicija, liče na takve hiperrealističke slike. Mesto unutrašnjeg života , uspomena i sklonosti, biblioteka se prostire u ogledalskom odrazu dosadašnje civilizacije, objedinjujući ili razdvajajući knjige na mnogim jezicima i sa mnogim slikama, pružajući beskraj iznenađenja i iskustava. Pridev „zapušten" obeležava veliki broj ličnih biblioteka koje su tvorci bez plana i ideja uspeli da sakupe. Takvo stasalo vlasništvo obavezno je posuto prašinom, počiva na dotrajalim policama ili stanuje „ugurano u raspoloživa mesta". U drugoj varijanti zapuštenosti, primerci se često nalaze i na podu, u kartonskim kutijama ili pod krevetom, stvarajući utisak o vlasniku kao licu primoranom na dugotrajna privremena rešenja.

U resoru veće zapuštenosti biblioteke podrazumeva se da ima kabastih, izgužvalih i zauvek zaboravljenih knjiga. Drugu krajnost oličavaju uredne biblioteke, često postavljene u vitrinama na metodičan način, gde se iza stakla u pravilnim kompletima dodiruju ruski klasici, rečnici ili tomovi enciklopedija. U poslednjim decenijama, na srpskohrvatskom jeziku stvorene su ljupke enciklopedijske celine u kojima usvojena pravila zapadnjačke konciznosti čine da pred čitaocima biografija stvaralaca ideja, sprava, knjiga i slika civilizacije izgube na značaju pred dostignućima lokalnih oslobodilaca ili policajaca. Netaknute knjige žive podjednako u urednim kao i u zapuštenim bibliotekama, potkrepljujući tvrdnju Renea Aloa o stalnom postojanju deset hiljada knjiga koje, izuzev pisca i lektora, niko ne čita.

Do naših dana, uredne biblioteke stekle su i značenje nečeg drugog. Da li je biblioteka i dotrajala metafora za skrivanje?

U filmovima, napetost narasta kada police biblioteke postaju tajni prolaz, a u stvarnosti kada se iza vidljivih primeraka pronađu knjige nepristojne literature, tajna dokumenta, često flaše ili neka jača sredstva za lagodnu izmenu svesti.

Postoje biblioteke koje su u stalnoj tami, pa se željena knjiga može raspoznati dodirom, na sličan način na koji se dodirom mnoge knjige mogu i čitati. Najpoznatiji pisac-bibliotekar Borhes, ostavio je u svojoj poeziji i prozi zanosne meditacije o znanjima rasutim ili zauvek nestalim u zaboravljenim, često ličnim bibliotekama. Junak Šekspirove „Bure" izgnani milanski vojvoda Prospero tvrdio je da nekoliko tomova iz svoje biblioteke ceni više od vojvodstva. Slivene u našim knjigama, ili u jednoj knjizi, često počivaju, kako kaže Bašlar, „zaspale sile ustajalog sveta".

Opšta slika ovdašnjih ličnih biblioteka? Početkom sedamdesetih, u vremenu oslobađanja od anarholiberalizma među Južnim Slovenima, u reklamama u časopisima ili na televiziji stvorene su idealne slike dnevnih soba s mrkim regalima koje je trebalo prodati. U registraturama, pored kristalnih servisa i ukrasnih gondola na policama su se našli i uniformni kompleti knjiga. Sabrana Tolstojeva ili Andrićeva dela bile su slepljene šuplje kartonske makete.

Viđene u salonima nameštaja, podsećale su na kulise fasada podignutih u pustinji za narodni doček političkog moćnika.

U vladavinama ovdašnjih učenih ljudi, danas se može priznati: mnoge njihove lične biblioteke sadrže samo kartonske makete.

NIKOLA ŠUICA