Šta je zajedničko maršalu Titu, Sereni Grande, generalisimusu Staljinu, Brigid Nelzen, ser Vinstonu Čerčilu, Madoni, Mikijevom „Zabavniku" i Širli Meklejn? Naravno, to je onaj manje ili više umetnički oslikan deo tela – odnosno tetovaža. Bilo da je ovekovečen leptir, ime dragane, JNA 1976, gola ženska, omiljena lađa, zavičajni pejsaž, draga „Mama", strašni zmaj, sirena (pola žena – pola riba-fiš), zvezda padalica ili neki politički slogan – tetoviranje je danas raširenije nego ikada.

Srećnik koji je proteklog leta makar načas napustio sankcijama i embargom omeđenu tzv. domovinu, mogao je po Londonima, Parizima, Hamburzima ili Nicama da vidi bezbroj dama i momaka (svih starosnih doba) kako, razgolićeni, ponosito šetaju svoje pokretne, umetnički izrađene tetovaže. U više boja, mali i veliki, poluskriveni i posve javni, crteži na koži ponovo su preplavili Evropu i SAD.

Priča se da svaki danski momak u ovom veku na određenom mestu (kojem li?) ima istetoviran kraljevski znak. Širli Meklejn na levom ramenu nosi jarkocrveno, strelicom probodeno srce (čije li je?) Karin Kleri na levoj butki ima malu lastavicu, a na desnom ramenu zvezdu (komunistkinja li je, šta li je?) Šon Koneri na desnoj nadlaktici gaji zmaja koji bljuje oganj. Serena Grandi na desnoj butini ima divnog leptira, a i Šer se dala islikati raznim istočnjačkim i mitološkim zverima.

Upućeni tvrde da su Brigit Nelzen i Mark Gastinu, zaklinjajući se u ljubav do groba (a od groba svaki na svoju stranu), ime odabranika-ce srca svog ovekovečili tetuažom na konkretnim, najintimnijim delovima tela. Jedan beogradski novinar tvrdi (kako li je to doznao?) da i bivši američki državni sekretar Džordž Šulc na turu ima istetoviranog lava ili zmaja – uspomena na ratovanje u Koreji. No, ni ovaj novinar ne zna gde su Džugašvili i Tito krili svoje tetovaže. Tetovaža je devedesetih godina u velikom stili izašla u javnost. Danas je ona više znak uspešnog džet-seta nego avanturista, nasilnika ili alkosa. Nekadašnji simbol pripadnosti nekoj tajnoj organizaciji, zavereničkom bratstvu ili mističnoj sekti postao je sada novi imidž pomodarstva i izgubio je svoj nekadašnji polureligiozni značaj, koji je imao u proteklih desetak hiljada godina.

Naučnici smatraju da su (pra)ljudi svoju kožu počeli da ukrašavaju negde u osmom milenijumu pre naše ere. Tetoviranje je bilo rasprostranjeno u drevnom Egiptu, Kini i Japanu, među domorocima obe Amerike i Australije. Bogato su istetovirani bili i naši preci – varvari koji su rušili Rim i Vizantiju i naselili baš Balkan.

Srednjovekovna, hrišćanska Evropa, zabranjuje i proganja tetoviranje. Tetovaž je postao simbolom nečastivog, a urezanim znakom su trajno obeležavale javne ženske i teški prestupnici. U ta mračna doba bilo je dovoljno imati običan beleg na koži, pa biti proglašen za đavoljeg šegrta ili vešticu, što je u oba slučaja rezultiralo lomačom. Međutim, ironija je htela da upravo najfanatičniji hrišćanski krstaši – u Evropu sa Bliskog istoka ponovo donesu običaj tetoviranja.

Pravi bum i popularnost tetoviranje doživljava u XVI veku, kada kapetan Kuk „otkriva" Tahiti i Novi Zeland i odatle dovlači domoroca Omaia, čije je čitavo telo bilo oslikano najraznovrsnijim šarama i likovima. Englezi su bili fascinirani ovom samohodnom galerijom, pa tetoviranje ubzo postaje opšteprihvaćena moda. Po lučkim gradovima Engleske, Holandije, a kasnije i Amerike otvaraju se profesionalni saloni za tetovažu.

Ljudi, čitavog tela ukrašenog slikama – preteče stripova i crtaća – po sajmovima i vašarima zarađivali su služeći kao eksponati, izloženi pored bradate žene i teleta sa dve glave. Ovo dvoje potonjih je isčezlo, a tetovaža je dokazala svoju desetomilenijumsku vitalnost i ponovo osvaja svet.

DUBRAVKO KOLENDIĆ