„U divljaka luk i strela", kaže komunistička narodna pesma (koja se zove – naravno – „Neka živi, živi rad"); strelci se na to osmehuju s visine: luk i strela su svojevremeno bili sredstvo opstanka vrste, oružje koje je spaslo današnje čovečanstvo. Zato su luk i strela svoj konačni i – kažu – savršeni oblik postigli relativno rano: u trenutku spajanja mongolsko-tatarske i turske kulture. Tajna proizvodnje zakrivljenog i laminiranog (izrađenog od lepljenih slojeva roga i drveta) janičarskog luka izgubljena je u tami vekova; ostali su rekordi iz 16. i 17. veka, označeni kamenim belezima na istambulskom „Uk-mejdanu" (strelište janičara), nedostižni čak i najmodernijim današnjim lukovima od ugljenih vlakana i kompozitnih materijala. Skoro da nema civilizacije u kojoj luk i strela nisu imali sudbinsku ulogu: engleski Sasi su očuvali svoj identitet bušeći normanske oklope svojim dugim lukom (longbow); Mongoli i Tatari uzeli su pola Evrope; američki Indijanci opstali su lukom i strelom; sva afrička i azijska plemena koristila su se i koriste se lukom i strelom. Reč je o prvom ozbiljnom oružju koje je dejstvovalo na daljinu. Samostrel, vrhunac te tehnologije, dan-danas spada u izuzetno opasna i efikasna oružja. Lak i strela imaju neizbrisivo mesto u antropološkom smislu; simbolički i psihološki su nezaobilazni – od heraldike, psihoanalize i taktike (u Vijetnamskom ratu upotrebljavale su ih obe strane), pa do etnologije: u Banatu se dan-danas proklinje: „Strele te ubile!"

Nije, dakle, nikakvo čudo što tako drevna Veština ima poštovaoce i sledbenike. Odapinjanje strela izvor je duševnog uživanja uporedivog sa matematikom, rokenrolom i švaleracijom. Ima i jednu praktičnu prednost: beskrajno je dosadno dokonim posmatračima, to jest kibicerima, pa vas ostavljaju na miru. Za to uživanje ne treba mnogo: luk savremene izrade i umerene snage (od 30 do 50 funti), najbolje monolitni (iz jednog komada i bez kolotura i drugih komplikacija), tuce strela (u ovoj oblasti uporno važe anglosaksonske mere) i neki otvoreni prostor sa barijerom, da se neko ne bi povredio (strela je opasna po život!) Dobro je imati učitelja, ali oni su retkost u ovo strašno doba; ipak, ko se osloni na sopstveno telo i njegove pouke, ko se potrudi da ih razume, ima šanse da sam shvati suštinu stvari. Počinje se od najtežeg: od ravnodušnosti prema pogotku ili promašaju i od kvaliteta samog hica. Tu smo na terenu neopisivog: ispravan hitac biće – posle mnogo naporne i zanimljive vežbe prepoznat sam po sebi, a po smirenom bljesku čiste i ravnodušne vedrine koja se širi strelčevom smirenom i ravnodušnom dušom i čija je jedina poruka „pogodak – pa šta? Jaka stvar..." To je vrhunac poniznosti pred svetom, pred Božjim delom i pred Veštinom koja je veća od svih nas i svega što smislimo ili učinimo, poniznost koja jedina može da nas – makar na trenutak koga ćemo se sećati doveka – uključiti u tok stvari, u ono što neki zovu Tao, što je Put ili Način (Č’an, Zen, itd.). Sa hrišćanske tačke gledišta – koja je ovde veoma umesna – reč je o savladavanju sujete i taštine, što je naš jedini posao na svetu – kad dobro razmislimo.

Postupak je jednostavan: u levu ruku uzmete luk, desnom stavite strelu na tetivu, na pravo mesto (u detalje nećemo ulaziti); levu ruku ispružite ravno iz razmena, oslanjajući luk tačno između palca i dlana, tako da kad ga zategnete, ne treba ni da ga držite čvrsto (stoji sam). Držeći strelu (ovlaš, što je teško!) između kažiprsta i srednjeg presta, sa zarezom na tetivi, sa tri prsta desne šake zatežete tetivu jednim celovitim pokretom dok vam ispravljeni palac ne dodirne određenoi mesto na desnoj strani vilice (to mesto morate da pronađete sami). Gledate (ne nišanite!) u metu, oslanjajući se – u stvari, mada nesvesno – na procenu vašeg tela o udaljenosti i liniji leta strele; onda – u pravom trenutku, ni prekasno, ni prerano – otvorite šaku i zaledite se u tom položaju dok strela koju ste već zaboravili leti. To je ključni trenutak i izvor najvećeg uživanja: šaka se otvara sama od sebe, bez trzanja i namere, „kao kad pahuljica okasnelog majskog snega sklizne sa trešnjinog cveta", kaže japanski pesnik. Razlika između tako – veoma približno – opisanog (a neopisivog) hica i ostalih hitaca toliko je velika da vam neće promaći. Ne gledajte u metu, jer ona više nije važna: pogodili ste sebe, jedinog protivnika koji je važan. Neka vas aplauz zalutalog posmatrača ne dotakne: on nije upućen vama, nego Veštini koja je veća od vas.

MILOŠ VASIĆ