Ko jednom oseti čari Vimbldona, skoro po pravilu ostaje njegov poštovalac do kraja života. Lako je zaključiti da je to ne samo sportski već i medijski događaj broj jedan u Engleskoj. Ova originalna i ekscentrična ostrvska zemlja kao da u Vimbldonu nalazi malo oduška za vrela politička zbivanja i svakodnevne skandale koji potresaju njenu javnost. Poslednja nedelja juna i prva nedelja jula (kada se i odigrava ovaj turnir) statistički imaju najstabilnije vreme, sa najmanje padavina i najviše sunca. Međutim, izvesno je da je u to vreme i stepen nacionalne frustracije i zabrinutosti najniži, jer su se Englezi odavno pomirili sa činjenicom da nisu teniska velesila, ali da su vrlo uspešni organizatori najčuvenijeg teniskog spektakla na svetu.

Vimbldon podseća na neku minijaturnu državu u kojoj se tokom samo dvonedeljnog egzistiranja živi potpuno nezavisnim, orginalnim, uzbudljivim i skoro idiličnim životom. Površinski sigurno najmanja na svetu, ali ujedno i "država" sa neverovatnim nabojem pozitivne energije, viteštva i izazova, Vimbldon je svakako jedinstvena svetska atrakcija.

Poseta Vimbldonu počinje ranojutarnjim, a često i celonoćnim čekanjem u redu za karte. Ako ste se prvi put u životu odlučli da posetite ovaj turnir, bilo bi dobro da od nekog iskusnog posetioca dobijete pokoju informaciju koja će vam uliti i dozu realnosti i dozu samopouzdanja. Po vremenu dolaska u red možete i proceniti kakve su vam šanse da dobijete određene karte. U poslednje vreme Vimbldon je postao dostupan i običnim "smrtnicima", onima koji nisu u povlašćenom položaju da mogu da kupuju najbolje i najskuplje karte godinu dana unapred. Cene se kreću od 5, pa do nekih 40 funti za centralni teren. Za poslednja četiri dana turnira cene astronomski skaču i dostižu i do 150 funti za samo finale; kod tapkaroša čak i do 1000 funti. Posetioci su upozoreni na to da od preprodavaca ne kupuju karte jer su malverzacije veoma česte. Najbolje rešenje, ako baš niste predubokog džepa, jeste karta od 9 funti koja vam omogućava pristup na sve terene osim centralnog. Dok čekate u redu, vreme zaista brzo prođe jer se nova prijateljstva lako sklapaju, a neprekidno ste opsednuti i prodavcima novina, suvenira, skupljačima dobrovoljnih priloga i drugim zabavljačima. Najverniji i najuporniji zauzimaju dobre startne pozicije već u ranim popodnevnim časovima, obično podižu šatore i rasprostiru vreće za spavanje, ne bi li među prvima dočekali naredno jutro ispred biletarnice.

Kada konačno kročite nogom u ovaj "teniski hram", polako počinjete da shvatate da čekanje ispred njega nije bilo uzaludno. Atmofera je otprilike kao na nekom velikom hepeningu (koncertu ili vašaru), pri čemu sve posetioce ujedinjuje ljubav prema tenisu i generalno dobro raspoloženje. Cene su uglavnom 30-40 odsto veće nego "napolju". Ali pošto ste se već odlučili da tamo odete, sigurno ćete zažmuriti na jedno oko kada, nakon tolikih peripetija, date 3 funte za "fish đ chips" umesto uobičajenih 1,8 funti.

Iako su organizatori tradicionalno uplašeni od mogućih kiša, stiče se utisak da je oni potajno čak i priželjkuju, jer se tada masa ljudi slije sa terena u raznovrsne restorane, kafiće, butike, prodavnice suvenira, ne bi li "malo" olakšala svoje novčanike i prekratila vreme do nastavka meča. U tim trenucima se pravi definitivno najveći pazar. Gde god okom, naletite na nekakav amblem, vinjetu ili zaštitni znak Vimbldona. A ako želite da postanete i vlasnik nečega što će vas trajno podsećati na te nezaboravne dane, to mora dobro da se plati. Običan kačket sa zaštitnim znakom. Vimbldona, na primer, staje 7 funti.

Ukoliko imate dete koje je izrazilo želju da igra tenis, i ako, naravno, posedujete malo više para, možete svome junioru (juniorki) da priuštite vimbldonsku školu malog tenisa koja raspolaže specijalno izgrađenim terenima. Mesta su, naravno, odavno već popunjena.

Vimbldon ne bi bio to što jeste da svake godine ne "izbaci" ponekog junaka, ali, nažalost, i tragičara. Publika je zaista prefinjena, odlično poznaje tenis i ume da nagradi svaki dobar potez, bodri takmičare u odsudnim trenucima i uglavnom podari svoje simpatije slabijem. Naravno da i svaki turnir prati i serija proverenih i neproverenih tračeva. Ove godine je, recimo, glavna zanimacija ženskog dela publike bio Agasi koji je "da bi poboljšao aerodinamičnost" obrijao stomak! Beker je obnarodovao svoju verenicu bronzne puti, a neke provokativne fotografije su izašle u mnogim teniskim magazinima. Sve je objašnjeno "Bekerovom borbom protiv nadirućeg rasizma u Nemačkoj".

I tako se, eto, završio i ovogodišnji Vimbldon. Analitičarima ostaje da srede konačne utiske, a nama da sačekamo naredni juni. Nadajmo se u miru.

MILOŠ TIPSAREVIĆ