Mada se pojam "uživanje" sve ređe vezuje za Gradsko saobraćajno Beograd (GSB), ostalo je u životu još nekoliko linija čiji pun paket-aranžman (strepnja čekanja, borba za mesto, osvajanje prostora za disanje, neizvesnost putovanja, slatke stanke na stanicama, zanimljivost trase, trijumf zbog dolaska na cilj) mami svakog Beograđanina spremnog da svoj grad bolje upozna kako bi ga još više voleo. Sladokusci prefinjenog temperamenta skloni su da u svojoj ljubavi ka autobusu br. 108 (početna stanica: Bogoslovija; zadnja stanica: M.Z. Reva, u pravcu Pančeva) iskoriste sve očigledne argumente: neobičan položaj dvostrukog autobusa koji već na početnoj stanici, pod teretom raspoloženih putnika, stoji veličanstveno ukrivo, pod zanimljivim uglom od četrdeset stepeni; radost izgorelih guma i oštro, samo sofiticiranom uhu prijatno zvečanje motora i propale transmisije; i, naravno, coup de grace fakat da na tako dugačkoj trasi možete da uživate u nepatvorenim lepotama neobrađenih polja, lepotama policijskih prepreka na putu i, konačno, lepoti susreta sa samim policajcima željnih tople, legitimisane reči.

Škola mišljenja čiji diplomirani studenti smatraju autobus broj 108 svetom prigradskom relikvijom, spremni su da izvuku poslednji adut kad ih se pritera uz srednja vrata: ovim prevoznim sredstvom na mnogo točkova obično se koriste ribolovci, strpljiv i tih svet, nesklon svađi i prepirkama. Tu su i lokalni seljani/ građani, takođe tihi i strpljivi: Bog ih je nagradio da do posla putuju nekoliko sati drumom, umesto da kao pre jednog od ovih naših ratova idu peške, daleko bilo.

Zbilja, teško je osporiti autubusu 108 sve njegove kvalitete. Teško, ali ne i nemoguće, jer iz samog srca Beograda, iz ulice počivšeg admirala Geprata (tik ispod "Vremena") kreće velegradski car: robustni dvostruki autobus 56e, čija trasa: Kneza Miloša – Sajam – Č. padina – Bele vode – Petlovo brdo izaziva divljenje i strahopoštovanje. Jasno je to već na početnoj stanici, koja, u stvari, nije regularna stanica s poznatom metalnom "pečurkom": vasceli putnici, kojih nikad nije manje od nekoliko hiljada, a u srećnim trenucima nagomila ih se do deset tisuća, čekaju nasred druma, pojedinačno i u grupama, vrebajući onaj trenutak uživanja kad se valja nacentrirati na mesto gde će se, eventualno, 56e umilostiviti da stane. Šofer (iz milja: Majstor), veselnik, raspoložen za zezanje, često igra kočnički ples: tek što iz zaleta krene na putnike koji skokom traže spas na pločniku, Majstor naglo koči da privuče žrtve: kad se oko zatvorenih vrata okupe već lako prokuvani putnici, Majstor – smejući se – krene malkice napred, taman toliko da poremeti već uspostavljenu hijerahiju. Potom, počinje pravo vreme uživanja: otvaranje vrata i nešto što bi se samo uslovno moglo nazvati "ulazak" u 56e.

Reč je, naime, o fenomenu koji uobličava elemente gimnastike, akrobatike i ragbija: putnici-borci, već prekaljeni profesionalci koji ideologiju 56e poznaju u dušu, znaju da je osnovno pravilo ulaska u vozilo – odsustvo milosrđa. Nejač, starci i ženske osobe različitog doba nemaju nikakvih šansi; njihova tela ili ostaci tela obično su svečani tepih za novi soj spretnih, jakih i žilavih putnika koji teledirigovanim pokretima zauzimaju stolice, ležeći u vazduhu ili bacajući se iz mesta nekoliko metara unazad. Pre nekoliko dana, isto sedište bezecovali su jedan muškarac i jedna žena: spretnija i okretnija žena je horogom bacila tašnu na stolicu, što u internacionalnom rečniku znači da je teritorija – zauzeta. Muškarac se nije zbunio, nogom je šutnuo tašnu i seo. Ali, žena mu je sela u krilo, sve vreme tvrdeći da je stolica njena, da joj vlasnički pripada, a kako bi se njeni argumenti bolje čuli – gospodinu je opalila takvu šamarčinu da je čitav 56e odzvanjao. Gospodin se dohvatio njene kose i obostrani fizički dijalog nastavio se sve do Čukaričke padine, gde sam morao da siđem, direktno očajan što neću znati konačan rezultat.

Kad u autobusu 56e nema ovakvih kung-fu scena, ne znači da je dosadno, naprotiv; svet koji se vozi ovom mučeničkom trasom nije ni strpljiv ni tih, najmanje tolerantan. Raspravlja se o svakom laktu mučki zabijenom u leđa, o debelima koji zauzimaju dragoceni životni prostor ("Kolika si, kravetino"), diskutuje se sa šoferom ("Majstore, zajebi sve, ne otvaraj vrata"), iz potaje se određenim delovima tela vrši erotski pritisak na žensko osoblje, paralizovano od straha i nedostatka kiseonika.

Dolazak na Petlovo brdo posle četrdesetak minuta ekstaze – eksplozivna je smesa oduševljenja i čudnog, potmulog mira. Ćuteći, kao da se nikad nisu videli ni pipnuli, putnici izlaze u dostojanstvenom miru, uglavnom polako, bez žurbe, pokušavajući da rukom ispeglaju izgužvane mišiće i poprave deformisane lobanje.

Majstor im lako mahne rukom, kao da kaže "Jebi ga, bilo je lepo", dok 56e, aerodinamično kabast, kakvim su ga Bog i proizvođač dali, odlazi na okretnicu da predahne i popije stotinjak litara benzina. Neki stanovnici Petlovog brda kunu se da su čuli kako se u tim trenucima 56e cereka, ali pouzdanih svedoka koji bi protiv autobusa svedočili – jednostavno nema.

Valja se voziti i sutra.

Petar Luković