U Primorju se i danas svojinski odnosi regulišu na osnovama austrougarskih karata. Geodetska preciznost osnovnih karata i pedantno unošene poruke o promeni vlasnika i namena, nasleđivanju, promenama prezimena i vera, rastu familija, udadbama i ženidbama, iseljenjima i naseljavanju, susedskoj trgovini i uzgoju poljoprivrednih kultura beleže poslednja dva veka geneze ovog kraja. Istina, istorija je malo zbrljana i zamršena težinom odgonetanja vremena kada je koja izmena unešena, ali i draž slobodne interpretacije i pasija preciznog čitanja imaju ulogu u građenju mitova i odgonetanju stvarnosti. Oni su spleteni i nerazdvojni deo čitanja svakog životopisa tehnokratski nazvanog – mapa.

Vojna kartografija najiscrpnije objašnjava predele i ima bogatu istoriju. Naravno, ovo pod uslovom da pomorske karte svrstamo u istu grupu. Za to ima dovoljno jakih razloga. Prvobitne pomorske karte bile su prevashodno namenjene orijentaciji istraživača-osvajača. Ove mape sadrže veliki broj informacija, dajući veštom čitaocu precizna uputstva, a maštovitom i podlogu za pronicanje u skrivene sfere života. Vešti čitač mapa ima privilegiju da putuje za stolom i uz pomoć lupe. Dobre karte potpuno i verno dočaravaju predele. Mape sa posebnom namenom nalikuju itinererima i imaju sasvim posebno značenje. Na planovima Beograda, pripremljenim za vojnike Vermahta, na primer, pored strateških objekata označeno je mnogo više kuća za zabavu, kafana i hotela. Karte su prostorni istorijski dokumenti, ali otkrivaju i druge slojeve. Najstarije karte antičkih i muslimanskih geografa ukazuju na razlike u tumačenju sveta i na smisao povezanosti vere sa vizijom fizičkog sveta. Iako su Ptolomejeve karte sveta poslužile za osnov mapa Al-Istakhrija i Al-Idrisa, njihova nesaglanost je proporcionalna razlici između dve kulture. Naravno, u predstavama fizičkog sveta sadržane su esencijalne filosofske ideje i utopijske vizije. Dok grčka kartografska teorija i tehnika predstavljaju geografske celine uz pomoć dužine i širine, arapske mape su sasvim neprecizne u određivanju apsolutne lokacije. Ova tradicija je dugo očuvana.

U kabinetu mapa bečkog Ratnog arhiva, odeljak Balkana, Srbije i Beograda je markantan. Među stotinama karata od sedamnaestog veka do danas nalaze se kako one koje su nacrtali austro-ugraski tako i turski izviđači. Na prvi pogled može se zakjučiti da je reč o sasvim drugom predelu. Austrougarske vojne karte su pedantni prikazi strukture naselja, tehnički korektne i uglavnom lišene svake proizvoljnosti. Tehničku strogost ovih prikaza prati veliki broj eksternih informacija sadržanih u okvirima, girlandama, pečatima i objašnjenjima po obodu, dajući mapi lirsku notu. Za razliku od Brušovih mapa, turski prikazi su usredsređeni na pojedine tačke, iz čega proizilazi golema nepreciznost u lokaciji toponima i posebno u njihovim relacijama. One najranije gotovo su intimne vizije topografije, razmeštaja trupa i značajnih tačaka. Špijunsko izviđanje svakako je jedan od razloga tehničke naivnosti prikaza, ali i sama svrha izveštavanja predodredila je hipertrofirane predstave jednih elemenata i zapostavljenje drugih.

Dosetke ne izostaju. Tako su planovi Amsterdama do kraja sedamnaestog veka naopako orijentisani. Trik je jednostavan: najviša tačka sa koje se ravničarski grad mogao osmatrati bile su brodske katarke. Luka je na severu, te se predstava grada transformiše kao u ogledalu. Na austrougarskim gravirama Beogradska tvrđava je prikazana kao citadela na mnogo uzvišenijem brdu, dramatično nadneta nad reke. Na turskim prikazima topografiji je dat veći značaj u odnosu na sve drugo. Ovo se odnosi kako na prikaze utvrđenja, tako i na mape širih područja. Na karti Crne Gore iz 1679. godine prikazani su samo visovi. Topografija je ipak bila glavna prepreka u pohodu na Balkan. Mnogi su to iskusili, a poneko time pokušava i da se opravda. Ipak, turske predstave topografije sadrže nešto lirsko, više podsećaju na obline tela no na kameni krš. Suprotno austrougarskim gravirama, crtež je lišen tenzije i ne glorifikuje grad.

Nepreciznost prvih je materijalne prirode: uglovi, relacije toponima, topografija, koordinate, granice kopna i vode itd., dok je kod drugih ona suštinska, nastala iz fiksirane mentalne slike sveta. Poređenje ovih mapa opravdava razvrstavanje tumačenja sveta na mentalnu i fizičku geografiju. Mentalna geografija već je decenijama tema socioloških rasprava i bez velikog uticaja na stvarnost, dok fizička mahom beleži političke odluke i razvoj civilizacije. Savremene karte su informacija o raspodeli konstantnog, davno definisanog fizičkog sveta. Ipak, atlasi su roba koja se danas najčešće nalazi na rasprodajama.

Svetska politička geografija zastareva brže od modela automobila ili kompjutera. Tržnica prostora između politika i vera pravi nove šare. Tako je crtanje mapa postalo jedan od najunosnijih i istovremeno najgnusnijih poslova. Teritorijalne pretenzije postavljaju se iznad uobličavanja sveta koji ljude okružuje. To čini jednu od glavnih razlika između savremenih crtača mapa i cenjenog zanata kartografa. Ratnici kao i pomiritelji nose pod pazuhom rolne mapa. Računa se da su mape osnov buduće koegzistencije. Na žalost, u njima su izostavljena gotovo sva vekovna iskustva kartografije, a dva mnjenja su tek naoko žestoko suprotstavljena. Pasija iscrtavanja linija po papiru zamela je moralne razlike proizašle iz vizije sveta. Trgovanje prostorom, prirodnim bogatstvima i dušama iskazuje se u dvodimenzionalnim planovima.

Šta su ženevske mape do vizuelne metafore za projekte društva? Sve je svedeno na princip igre Monopoly. Političari prezentiraju svoj prostorni voluntarizam, a niko od frustriranih posmatrača nije više sposoban ili voljan da pročita puno značenje linija, uticaj crteža na oblike života, kulturu i perspektivu razvoja novih geografskih konstrukcija.

MILOŠ BOBIĆ