U divljaka luk i strela.
Železnica, selo i grad –
To su naših ruku dela.
Da nam živi, živi rad!

(Opštenarodna)

Čarls Darvin neodoljivo liči na majmuna. Razlog tome možda bi valjalo tražiti u kolektivnom pamćenju rase bivših majmuna, tj. činjenici da je pomenuti džentlmen, osumnjičen (pogrešno, uostalom) za jeretičku tezu o poreklu ljudskog roda od majmunskog, svetskoj javnosti pre 122 godine postao poznat preko karikatura objavljenih u listovima "The Hornet" i "Vanity Fair", gde je, kako reče jedan ondašnji Velšanin, bio prikazan kao "stari dlakavi majmun niskog čela".

Braća Marks i Fridrih E. verovatno su videla pomenutu karikaturu, ali je samo potonji posle čitanja Darvinovog "Porekla vrsta" seo da napiše nastavak pod nazivom "Poreklo porodice, privatne svojine i države", knjigu čije će poznavanje nekih stotinak godina kasnije (u konkurenciji sa u međuvremenu napisanim dodatkom na nastavak, Lenjinovom "Državom i revolucijom") biti uslov za "desetku" i status prvog u klasi na Vojnoj Akademiji KoV i Intendantske službe u državi koja se zvala SFR Jugoslavija. Koju je zemlju, u međuvremenu skraćenu, naselio nebeski narod o pitanju čijeg se podrijetla tek oštre pera. A njima, perima i perjanicama, još predstoji da se suoče s nacionalno-teološkim pitanjem koje glasi: jesu li nebeski narodi postali od – nebeskih majmuna?

Kako god bilo, rad je od majmuna napravio čoveka: u tome su saglasni marksisti, Biblija t. I (Stari zavet) i, bez izuzetka, ceo kapitalistički svet. Za razliku od onog, netom ponovo propalog, komunističkog, koji se uglavnom trošio nad pesmama koje horski slave rad. Što veći, to bolji. Hor, naravno.

Konsenzus pomenutih autoriteta, međutim, još nije postignut oko odgovora na pitanje da li je proces u kom se posredstvom rada majmun pretvara u čoveka definitivan, odnosno nepovratan. Tojest, može li se odricanjem od Boga i božje kazne (da u znoju lica svog zarađuje hleb svoj, i tako do Sudnjeg dana) izmuvati povratak u Edenski Zoo, makar u obliku čovekovog blaženo nezaposlenog pretka.

Nezavisno od tako komplikovanih pitanja i verovatno ne manje komplikovanih odgovora, ostaje nepobitno da je rad prvi među onim stvarima koje pružaju s malo čim uporedivo zadovoljstvo. Pri tome dozvoljeno je, čak, zanemariti slike savršenog spokojstva tesara, skoro onostranu koncentraciju zidara da u kamenu vidi oblik ugla koji je neophodan građevini, razgovorljivost obućara koji krpi đon ili vrstu ispunjenosti mase (sa)radnika iz čijeg mravinjačkog vrenja izrasta Keopsova piramida, Kip slobode, najveći zatvor na svetu ili nešto četvrto, peto... Reč je o radu kao poslu, i uživanju kao osećanju pred izazovom, u umoru i, najzad, nad obavljenim poslom.

Živeći ovde (i sad), u pomenute banalne stvari malo će ko poverovati. Da nije tako, ovdašnjeg čoveka koji još ima snage da se drži za uverenje kako u njemu još gori žižak zdravog razuma teško da bi u iskonsko čuđenje bacala najobičnija slika ljudi koji nešto rade. A to je prva stvar na koju se naiđe iza nevidljive crte koja odvaja države Srbiju sa Crnom Gorom od Ostatka Sveta. S one strane dostojanstvenog crkavanja i svakodnevne tuče oko "minimalne cene rada" mrda se, potpuno živa, slika s početka naših nekadašnjih čitanki ("Vidi, vidi, druže mili, šta su ljudi izmislili"): nebom lete avioni, putevima se kreću automobili, motorcikli, kamioni, cirkuske trupe i autobusi, rekama, jezerima i morima plove čamci, jedrilice, šlepovi i brodovi, po njivama se valjaju traktori, kombajni, sejačice i kosačice, po šumama i gorama kreće se divljač, planinari i skijaši, u oborima, stajama i katunima množi se sitna i krupna stoka, bake muzu mleko iz debelih šarenih krava, đake i njihovu učiteljicu preko ulice prevode ljubazni saobraćajci, zidari podižu kuće, čistači čiste ulice, fabrike rade, naučnici bleje u kompjuterske ekrane, jedni ljudi sede u pozorištima, drugi na stadionima, ekspedicije istražuju Severni i Južni pol, stanovnici toplih mora pletu vence od cveća i pecaju ribu, ne razbijajući glavu ni oko istorijske uloge rada u ovom odnosno onom, ni o nedostojanstvenoj golotinji u kojoj žive, kao ni o teorijskom pitanju da li će u komunizmu pre podne svi pisati romane, a popodne ići u (ribo)lov, ili će postojati neki red vožnje... Svi kao da, bez trunke ironije, pevaju ono

Plamene zore bude me iz sna
Čelična jutra, dim iz dimnjaka
Pesma se ori, peva fabrika
Pesma se ori: "Tra-la-la-la..."

(Idoli: "Maljčiki")

Aleksandar Ćirić