U diskać su ležerno hodajući svratila dva cool mačora iz četrdeset i neke, u "levis" pakovanju. U startu, dve lepe devojke u "dizel" izdanju zapiljiše se u njih. Polaskani zurenjem i šokirani narodnjacima koji su prašili iz zvučnika, bili su u prilici samo da čuju prvu lepoticu kako kaže drugoj, buljeći u njih: "Sine, palimo! Došli su 'Pletersi'!"

"Možeš misliti kako im je bilo", reče mi prijateljica od koje saznadoh za "bliski susret" r'n'r oldtajmera i dece folka.

Prve farmerke kupili su mi roditelji u komisionu na Slaviji u godini kada je hladni rat bio na vrhuncu, a kubanska kriza izgledala kao uvod u smak sveta. Dugo sam ih gnjavila. Indigoplave, malo široke u struku, neviđeno su me usrećile. U njima sam se osećala sasvim imperijalistički. Ceo svet je bio moj.

U to vreme tehnologija "kuvanja" teksasa nije bila "in". Farmerke su bile veoma krute i "ljuto" obojene, predviđene da traju. Ribaća četka imala je status glavnog pomagala za izlizan izgled. Postupak beše prost: u kadu se potope farmerke da se čvare, na gramofon stave "Stounsi". Sve ostalo bio je težak fizički rad gore/dole ribanja nogavica u ritmu rokenrola. U sveže izbledelim farmerkama klizala sam se na Tašu i ladno vozila rolšue po Bulevaru, jer kao što danas nema benzina (a ima automobila), tada nije bilo automobila (a beše benzina).

Ekonomska kriza i onda nam je duvala za vrat, pa je kolekcionarstvo kada je o farmerkama reč bilo uglavnom nepoznato. Ono što poseduješ sušilo se pod peglom (da imaš šta da obučeš), ili na vetrovitoj terasi (ako familija cicijaši sa strujom). "Zajedničke" sušionice podrazumevale su dreždanje, jer se i onda loparilo.

Domaća konfekcija povremeno se puvala užasnim lažnjacima na kojima je sve bilo odvratno pogrešno. Od platna i rajsferšlusa, preko džepova i štepova, do kroja. Nosili su ih kulovi.

Kako smo se otvarali, farmerke su sve manje bile status a sve više simbol. Klasične farmerke ravnih nogavica povremeno su odstupale pred "frulicama", "zvoncarama" i "šargarepama" – zajebancijom modnih kreatora (kolekcije za mlade i slične bljake), odnosno solo manufakturom kreativnih devojčica željnih promene. Najortodoksniji ljubitelji džinsa nikada i nisu izlazili iz farmerki; u njima su pičili i na venčanja. Za to vreme dežurni aparatčici grmeli su protiv trulog Zapada i tuđinske mode, o farmerkama su nagvaždali doktori, školske vlasti i napaljeni roditelji, a kulovi naoružani makazama presretali su dugokose dečake. Na TV su se čepile duhovne majke sadašnjih pevaljki. Zbog uskih farmerki letelo se i u more (poput automobila sa nepodobnom registracijom).

Sve moje farmerke pune su uspomena. Bledele su na dubrovačkom suncu, kisnule u Ljubljani, gurale se sa mnom u vozu za Split. U farmerkama iz moga vremena stizalo se stopom do Zagreba za četiri sata. Mape i granice bile su zanimljive na veoma konzervativan način: kao putokaz i orijentir za putovanja. Kosmopolitizam je bio u krvi. U ušima rokenrol. Padalo se u vatru zbog trockizma, feminizma, rata u Vijetnamu. Patilo se zbog ljubavi. Međutim, muke tipa "moj dečko je druge nacionalnosti" izazivale su podsmeh, prezir ili sažaljenje prema zatucanim jadnicima. Bio ih je glas da ih izmišljaju tupi urednici rubrika "Draga Saveta" kad im neka boljedržeća perverzija ne padne na pamet.

U moje vreme uz "lee", "super rifle" i "levis" farmerke išle su "adidas" patike i indijske sandale, Leonard Koen, Pit Siger, Arlo Gatri, J.J. Cale i Tom Vejts, T-Shirt sa blesavim natpisima, inter-rail karte i vreće za spavanje, australijska proza Frenka Murhausa, filmovi a la "Jagode i krv", grčki hosteli (u kojima su farmerke služile umesto pidžame), prijatelji po celom svetu.

Urbana kulturna scena nije bila osobito zagađena novokomponovanim šitom, a ljubitelji otkidanja uz narodnjake bili su svet za sebe zastupljen u domaćem filmu, prigradskim kafanama i nekoliko puta godišnje na poselima u Domu sindikata. Na ulici ih je bilo jednostavno prepoznati i u farmerkama; preferirali su štikle i talijansku džins upicanjenost, ili pak kulovsku razdrljenost sa zulufima širine zvona na nogavicama.

Sve što su mi pričali o svili doživela sam sa farmerkama. Leti su me hladile, zimi grejale; neponovljive i vanvremene. U mojim omiljenim "lee" farmerkama sa tregerima visila sam na koncertima Džonija Štulića i "Azre", Dada Topića i "Time", ali i Oskara Pitersona, Tine Tarner, Erika Kleptona i Ravija Šankara. Uživo, u Beogradu (beše normalno).

U farmerkama, tenis patikama i sa glavom punom rokenrola – ksenofobija je bila nepojamna, a bilo kakva rasna, verska, etnička i nacionalna arogancija odvratna. Moja džins generacija uživala je da bude građanin sveta.

Novi klinci u džins ambalaži, na žalost, i ne znaju kakav je ukus tog osećanja. Jer, em je sve sjebano, em se sjebano prikazuje kao normalno, a plivuckanje u nacionalnom akvarijumu iz kojeg svaka budala kad joj kresne može da ispusti vodu – dođe mu kao vrhunac uživanja. Takvo sranje može da proguta samo onaj kome planetarna rok kultura nikada nije značila ništa, kome nije trulo da sluša folk pevaljke u kombinaciji sa električnim tamburama (nešto kao šizoidni MTV u razbijenom ogledalu). Deca folka misle da su "kul". Siroti, i ne znaju da nisu. Okreni-obrni, oni su ipak i samo (kul)ovi.

VESNA ĆOSIĆ