Notorna igra od "pola koraka" kojoj bismo mogli pripisati malo dostojanstva ako je ne nazovemo "češkom" nego "bohemijskom", iliti boemskom, za većinu ponositih dinaraca predstavlja degradirajući kulturni simbol svega što ne valja kod ponositih Alpinaca. Istini za volju, niko ne može izgledati naročito ponosito ako trupka premeštajući se sa jedne noge na drugu (za razliku, primera radi, od glamočkog kola), ali "pola koraka" je samo početna forma koja se može razviti u izazovnije telesne i socijalne pozicije. Za razliku od valcera, koji je svoje nisko poreklo i početnu skandaloznu telesnost nekako uspeo da kamuflira i da prodre u visoko društvo, pa čak i da postane simbol pristojnosti i otužnosti, polka je, premda društveno uspešna, prihvaćena od svih i čak dvorska, ipak nekako ostala u domenu vulgarnog, narodskog i nerafiniranog, napredujući samo do simbola prizemne nacionalnosti. Tako trupkanje, cičanje, zviždanje i dugi nekoherentni zvuci, uz sporadično zadizanje sukanja, obavezno dizanje prašine i preterano znojenje, zajednički krase cvet naroda Srednje Evrope, delove Balkana, dobar deo Severne i Zapadne Evrope, pa čak i delove mediteranskog sveta.

Uspeh polke u Parizu, u prošlome veku, može još da uteši one koji veruju u prestižna mesta. Drugim rečima, polka je odvratna i spasava je jedino njena plebejska subverzivnost, njena nehotična komičnost i izvestan karnevalski duh koji sve svodi na telesno. Kada se ne igra u uniformi, polka uspeva da sačuva prvobitnu veselu, rustikalnu seksualnost. Upravo taj njen kvalitet doprineo je univerzalnoj rasprostranjenosti polke na američkom kontinentu, svuda gde je doprla evropska seoska sirotinja, a to i jeste svuda. Zajednička uspomena na stari kontinent, potpuna gluvoća za zvukove novoga, i eto polke kao opšte igre belih doseljenika, otkud god da su došli. Zgodna za ukrštanje i improvizacije, polka je postala jedan od glavnih obrazaca za kantri muziku. Nekoliko država se nadmeće oko polke kao državne igre. Pensilvanija, veliki državni projekat unutar SAD, poznaje razmak polke od Skandinavije do Transilvanije, ali ima i svoju, "Pensilvanija polku": odsustvo mašte ne smeta mnogo polki. Kejdžun muzika francuskih doseljenika u Luizijani zasniva se iz nepoznatih razloga na valcerima i polkama – čak i kada se opeva poduhvat nekog lokalnog francuskog junaka u borbama protiv Engleza u 18. veku. Zajdako, što verovatno znači "boranija" u doslovnom i metaforičkom smislu, jeste francuski folklor u crnoj varijanti, ukršten sa ritamđbluz muzikom: polka je i tu preživela, što ne mora da bude slučaj sa onima koji bi pokušali da ovu varijantu igraju. No prava zemlja polke, premda ne učestvuje u opštem prisvajanju, jeste Teksas. Ne zbog toga što bi kauboji igrali više polku nego ostali, već zbog paradoksalne prirode ove države u kojoj većina ludih stereotipa o njoj ne važi, jer su unutra stereotipi još mnogo luđi. U Teksasu, naime, žive dve velike nacionalne grupe koje se veoma trude da budu primećene, između ostalog i pomoću polke, a to su Česi i Nemci. Dok Česi drže centralni Teksas okićen uz puteve reklamama za češki kristal i kolače, kao i lokalne radio-stanice koje emituju polku i nerazumljive češko-engleske komentare, Nemci su nazvučeni u nekoliko oblasti istočno i zapadno, a najgušće oko grada Frederiksburga.

Rodno mesto admirala Nimica puno je pivnica, bavarskih zastava, pekara sa štrudlom od jabuka i kolačima sa makom i sirom – i, naravno, svuda se svira polka. Evropljanin, željan da padne u svoje stereotipe o odnosima Čeha i Nemaca i zajedničke im polke, ne treba da zaboravi da su u Teksasu praktično istrebljeni Indijanci – čak ih i u Nju Džersiju ima više – da bi se evropski kolonizatori udobno razmestili po plodnoj zemlji, delom po ravnicama a delom po niskim planinama idealnim za stočarstvo. To im nije bilo dosta, nego su sledeću nižu rasu Meksikance pretvorili u sluge i nadničare. Da stereotipi nikada nisu jednosmerni, pokazuje komentar moje portorikanske prijateljice da su Meksikanci za ostale Latinoamerikance neka vrsta Švaba i da im je muzika "umpa-pa". Za samu polku kontakt sa Meksikancima jeste tačka na kojoj se cepa paučina i blagosloveno mešanje stvara potpunu novinu. Meksikanci su, naime, privhatili muziku i igru svojih gospodara i napravili nešto što polku muzički obnavlja, a politički vraća na levicu gde i pripada.

Konhunto je ime muzike koju sviraju nezavisni muzičari po malim kafanama i za društvanca. Sastav ima obično dve gitare i harmoniku, igra se sastoji od skakanja i od "šetnje". Tekstovi su satirične improvizacije, priče iz života, ljubavni jauci. Konhunto je lokalna, teksaška i severnomeksička stvar, ali je vrlo dobro poznaju u Holandiji i na drugim evropskim mestima gde se zna šta je supkultura. Konhunto muzičari ponekad izdaju poneku ploču ili, češće, kasetu, ne postaju slavni i bogati, ali izvesno znaju da uživaju. Ne znati igrati uz konhunto, kao i ne znati španski, smatra se politički nekorektnim u San Antoniu i južnije. U San Antoniu se nalazi Alamo, mesto gde je grupa belaca izabrala carstvo nebesko pred nadmoćnim Meksikancima, spomenik belog herojstva i duhovnosti.

To je kao kad bi na Kosovu bilo nepristojno ne znati šotu i albanski. Ali Teksas je divlji, a naša je kultura hiljadugodišnja i šire, odnosno duže. U Teksasu, svako malo pa neki istoričar otkrije da je Dejvi Kroket bio pijanica, da je general-heroj ostavio trudnu ženu na severu i da je, uostalom, bolovao od sifilisa, a poslednja intervencija na svetome mestu, koje drži lokalna konzervativna ženska grupa (i crpi pare), jeste da je pod asfaltom bogatstvo, ali da je teren, zajedno sa uništenim indijanskim grobljem, vlasništvo lokalnog plemena, istrebljenog pre više od 100 godina. I šta sad? Ništa, bar je rehabilitovan general Hjuston, lokalni Vuk Branković, koji nije otišao u pomoć herojima. Kod nas, međutim, nema kulturne korekcije, čak ni kao što je konhunto. Drug je Tito doduše voleo mariači muziku, koja nije pastiš, ali jeste "um-pa-pa", ansambl "El Manjfiko" mu je bio u gostima, a u ranim danima smo plakali gledajući "Mama Huanitu" kojoj sin peva valcer ispod prozora. No to je daleko od konhunta, muzike – pastiša i parodije, nadmoćne dvosmislenosti. Ukratko, ni polku nismo iskoristili.

Svetlana Slapšak