Kampovati znači isto što i kampirati – privremeno boraviti, logorovati u prirodi, pod šatorom, u zemunici i sl. – ali Rečnik srpskohrvatskog književnog i narodnog jezika (SANU, Beograd 1975, tom IX) poznaje samo imenicu kampiranje. Jezikoslovcima uprkos, krajnje je vreme za kampovanje, uz izbegavanje zemunica ako je ikako moguće. (Uostalom, nadležni za povratak naroda u zemunice neumorno rade svoj posao, pa nije isključeno da će biti prilike i za to.)

Oko šatora se ne vredi mnogo mučiti: kakav god bio, prokišnjava odozgo i propušta vlagu odozdo, a uvek je pun komaraca, žaba, zmija i ostalih bića koja je pravedni i bezazleni Noje ko zna zašto spasao od opšteg potopa. Mada se kampovati može i izvan teritorije koja se prostire od Horgoša do Dragaša, opis koji sledi zasniva se na dugogodišnjem iskustvu sticanom na obalama kanala Dunav-Tisa-Dunav, te reka koje su mu dale ime. Možda diljem lepe domovine i šire ima i ugodnijih mesta za višednevni boravak u prirodi ali za ravničare, uz to i pecaroše, dovoljno je i ovo, pogotovo ako je jedino dostupno.

Sezona kampovanja traje negde od sredine proleća pa sve do prvih mrazeva. Sveto pravilo kampera koji drže do sebe jeste da prvi put ne izlaze za Prvi maj, jer tada su sva iole pristojna boravišta pretrpana amaterima. Ako je zaista pravi, kamper kampuje sam. Ako baš ne može bez društva, nastoji da ono bude što manje. Dva manijaka je više nego dovoljno za jedan šator i jedan čamac. Desi li se da umesto dvojice budu dvoje, doživljaj je neponovljiv. Doslovce, Ona drugi put neće doći ni za živu glavu. Pošto i tu ima časnih izuzetaka – duboko i iskreno im se izvinjavamo.

Pravi kamper ide napolje da se odmori od svega i da bar malo bude gospodin čovek, te ne dopušta da mu išta pokvari raspoloženje.
Počev od kiše, koja je neizbežna čak i u najsušnijim godinama. Pravilo je da počne da pada od trenutka kad se ulogorite i prestane čim krenete nazad u ružnu civilizaciju. Što je iskusniji, kamper se manje uzrujava zbog neugodnosti. Čim ustanovi da je, recimo, zaboravio so, odmah predoseti da su pokisle sve šibice, da će izgubiti upaljač i da će balon sa vinom procuriti čim dođe u dodir sa prvim ugarkom. Nikad se ne zna da li je teže založiti vatru ili je održavati, ali dima uvek ima u neograničenim količinama. I to se da podneti ako je u ispravnom stanju pljoska sa žestinom uz koju neizostavno ide još jedna, tzv. rezervna. Zašto baš pljoska? Zato što se sadržaj bolje hladi kad se obnoć ostavi na vlažnoj travi. Pošto lije kiša, trava je uvek vlažna. Ako je ima. U načelu – blata je mnogo više.

Ko nije navikao da se hrani gušterima, puževima i korom o drveta, nosi puno hrane. Što je ima više, mravi i psi lutalice biće zadovoljniji. Pribora za jelo i raznih alata valja nositi što manje: polovina se ionako pogubi, druga po povratku nije nizašta. Što ne zarđa ili ne nagori, bar se iskrivi, istruli ili slomi.

Nikad se ne kampuje dvaput na istom mestu, jer se vazda teži boljem. Naravno, bolje mesto je dostupno kao i sve savršeno: u bajnim snovima i bujnoj mašti.

Vraćajući se uvek iznova majci prirodi, kamper zna da se slanica može seći i kašikom. Pogotovo ako se ima slanine i ako je kašika pri ruci. Ugledajući se na Robinzona ili na junake Žila Verna, kamper ume da stvaralački primeni svako parče kanapa, lima ili žice. Žudeći da zaboravi sve što ga kinji tamo odakle je pobegao, od zagađenog vazduha do zagađenog duha, on je gotovo srećan kad oprlji prste, kada se noću oklizne i bućne u vodu pored čamca, kada mu jedina riba koju je upecao pa ispekao padne u pepeo, kada se ubuđa hleb... Ni na kampovanju, naime, nema tog zla od kog čoveka ne bi moglo zadesiti gore. Čak i kad ga zadesi, on sa filozofskom mirnoćom pomisli da ni to nije najgore.
Želi li da zagorčava život sebi i upropašćava ga drugima, čovek može da čini bilo šta. Onaj ko je naumio suprotno nema veliki izbor. Kampovanje spada u najuži krug delatnosti kojima nikom ne činite ništa nažao. Još manje oni vama. Dok ste na osami, oko vas i iznad vas lepršaju i gmižu, ciče i krešte, cvrkuću i pište, praćakaju se i mile, blješte i šušte milijarde života. Svaka tica i biljčica ćućori nešto samo vama, svaka vlat i svaka buba priređuje neku svetkovinu vama u čast. Pokisli, podbulih očiju, izgrebanih nogu i ruku i bolnih kostiju, stapate se s tim zujanjem i bujanjem, s tim neukrotivim životom od koga vam postaje miliji ne samo vaš već i svih onih kojima se vraćate. Kako da bude zao i opak onaj koga je makar jednom uspavao popac i makar jednom probudio slavuj? Kako da bude mrzovoljan onaj koji celoga jutro sluša prepelice i fazane? Kako da grešan i loman čovek ne bude smiren i nesalomljiv ako mu se već pruža prilika? Ko se makar jednom tražeći mir otisnuo niz zelenu radost, dodirnuo je večnost i nema te sile koja će ga zaustaviti svaki put kad oseti neodoljivi zov bivaka ispod neke vrbe ili topole, kraj neke srebrne, melemne vode.

Zaista je srebrna, samo pogledajte. I – melem već deluje.

MIHAL RAMAČ