Poznato je vekovima da se svaki idiot-pesnik u sudaru sa vodenom površinom ozbiljno izvinjavao jer je, kao, poremetio prirodnu harmoniju sastavljenu po principu: plavo nebo – gola zemlja – more kao ulje. Ovaj poslednji pomenuti objekat (ne ulje, već more) tokom tri letnja meseca (juni, juli, avgust) domaćim (srpskim) turistima služi kao neizlečivi alibi za tzv. godišnje odmore koji podrazumevaju borbu za fizički opstanak na pruzi Beograd-Bar, oduševljenje spram slane vode neobično crne uljane boje i rešenos da im ništa ne pokvari deset ili četrnaest dana bekstva od iluzije života stvarane po principu "More, more, e pa šta". Kad već stignu u Đenoviće, Baošiće, Kotore, Herceg-Nove ili Budve, i kad ih na autobusko-železničkim stanicama sačekaju slavohlepne face u čijim se zenicama očitava zlatnik – ćela guvernera Avramovića, i kad, okruženi koferima punim salame i konzervi, obezoružani decom koja kriče na sav glas – krenu u grad suočeni sa faktom da ih na svakom okruglastom ćošku čeka hamburger sa Aušvic – ukusom plina (koji ume da traje 24 časa, taman dovoljno da se Šindler reinkarnira i spreči gastronomski genocid), dočeka ih more u onom praiskonskom obliku, dovoljno zavodljivom da pomisle kako su konačno dočekali trenutak trijumfa, čas slobode, dah opuštanja i momenat fizičkog oslobađanja.

Onda se pred njima pojavi plaža na kojoj se prepoznaje smeće od prošle godine, zatim se pred njima pojavi konobar koji mrzi celi svet uključujući, naravno, Petlovo brdo, potom se pred njima pojavi voda koja nema ničeg od turističkih prospekata uvaljanih reklamom da je reč o čistoj i bistroj tekućini u kojoj će se ukućani odeliti od gradske prljavštine; dok leže po asfaltu i ustaju čim ulicom prođe neko od vozila, u viziji njihove morske percepcije – sve baš i nije tako loše.

Jedan od turista iz Lazarevca prošle je nedelje izjavio za Radio Herceg-Novi da ne želi da vidi prljavštinu; dodao je da se on "baci u vodu" i da ga, potom, više ništa ne interesuje. U istoj emisiji, zgrožen izjavom ovog tipa – javio se drugi tip, nešto stariji, oblaporniji na higijenu i rekao da je zaprepašćen "stavom koji podrazumeva da se čovek može kupati u govnima a da mu pritom bude lepo".

Drugi tip nije shvatio prvog tipa; dolazak na more (pravopisno pravilnije: na More) ne podrazumeva higijenu, čistoću, ljubaznost nadrkanog kelnera ili punu samouslugu; dolazak na More je društveno-politički ritual predviđen moralno podobnim kodeksom za familije koje to sebi mogu da priušte, pod uslovom da se ne bune i ništa ne primećuju. Otud je vrlo lako da negde u Bokokotorskom zalivu postoje govnarska naselja, gde se i mlado i staro i ružno i odvratno beči pod suncem, ne želeći da prizna ni pod mukama kako u vazduhu i vodi i oblacima smrdi od nepostojeće kanalizacije, sve s logično utemeljenim ponosom da je reč o ognjištu viđenom u obliku istovetno groznih kućica u cveću smrada i smradu cveća.

A kad se sa aerodroma u Tivtu krene napred ka Prevlaci, onako ofanzivno, čamcem u talas, direktno, bez pardona – i kad se dođe na onu površinu mora gde je moguće izaći i šetati u šortsu, a da se ne pokvasiš, jer je plitko do izbezumljenja i peska i školjki – i kad se, negde, na levoj strani ugleda Pristan, šest-sedam kamenih kuća plus mol i ništa više, onda reč "turizam" postaje ofucano bespredmetna i više nema izgovora za konfekcijsko uživanje i tehnološke obroke triput dnevno s marmeladom, džemom, bajatim hlebom i kuvanim jajetom od oktobra 1992. godine kad se slavio nečiji rođendan i kad se slušao album Bleach od Nirvane i...nije to obično more, jer More može jedino da bude Pristan ili – ga neće biti.

Potom sediš na molu, zgrčen i zgromljen ovozemaljskim market-problemima; zuriš u onu pesničku površinu, posmatraš planinčine sve vreme pokušavajući da od njih iskamčiš odgovore na nepostojeća pitanja, ćutiš i bacaš se u kristalno čistu vodu; kad veče pljusne u more, Pristan se oblači u nežnu noćnu senku: perverzno zadovoljstvo proticanja vremena pokušavaju da s druge strane zaliva pokvare oni technokomponovani krici kafančina i nazovi kafića čije zvučne klade valjaju refrene kilometrima unaokolo. Nevidljivi pristanski zid odbija svaki ovakav teroristički napad i utapa ga u tišinu kamenih zidova; a negde posle ponoći, kad svetla sa one strane zaliva počinju nevoljno da se gase – Pristan postaje centar razrešenja svih tvojih zabluda i predosećanja. Dijalog sa samim sobom (sve dok talasi zapljuskuju mol i povlače kamenčiće koje su Duca, Robi i Lada aranžirali za novo jutro) traje taman onoliko koliko je potrebno da dokažem sebi da mi se nigde ne ide.

Najmanje u Beograd.

Još manje u nekakav Nei Por ili Pantaleimon beach.

Što će reći: Pristan je kraj.

The end.

Petar Luković