Ako me moje ubogo poznavanje francuskog ne vara, soliter (solitaire) znači – sam, usamljen. Srbi, međutim, tako nazivaju visoke, vitke (obično s jednim ulazom) samostojeće zgrade koje se koriste u poslovne ili (češće) stambene svrhe. Poslovično razlikoljubivi Hrvati takve građevine nazivaju neboderima, kopirajući tako anglosaksonski izvornik (skyscraper).

Priznajem da osećam iskrenu nežnost prema svim tim na izgled ružnjikavim pseudokorbizjeovskim grdosijama koje su na tako lošem glasu iako malo ko zna tačno da objasni šta im, zapravo, fali?! Po inerciji se smatra da je takav oblik stanovanja "otuđen", "dehumanizovan" itd. Ajde?! Život u čatrljama oko Marinkove Bare možda izgleda poetičnije, ali samo kad se gleda odozgo. Iz solitera, dakako!

Solitere kleveću uglavnom oni koji, prosto, nisu dovoljno civilizovani da nauče da u njima udobno i ugodno žive. A formula života u soliteru je prosta: mnogo čeljadi na malo prostora. Bliskost, sasvim bukvalna, s vašim susedom, ući vas toleranciji i navikama na činjenicu da prisustvo Drugog ne boli. Pošto je solitersko pučanstvo napabirčeno s koca i konopca, kako je već koga dobar ili zao vetar nanosio u ovaj vetroviti grad, uobičajena je stvar da se tu čuju različita narečja i najneverovatniji akcenti. Prostor je podeljen strogo namenski, pa je teško ispoljavati Teritorijalne Pretenzije. Pošto se živi po spratovima, niko ne može da dokaže da obitava na Svetoj Srpskoj (ili bilo kojoj drugoj) Zemlji. Tu je nemoguće biti Svoj Na Svome, jer svi, zapravo, hodamo po nečijoj glavi!

Što se tiče Pravednog Razgraničenja, tu rabotu je obavio još projektant, pa stanari nemaju rašta lupati glavom i svađati se.

Svaki pažnje vredan soliter je prava Nojeva barka nasukana na čvrstom tlu, sa malom razlikom što je, umesto divljih i pitomih zverova, nastanjuju ljudi. A i njih, doduše, ima i divljih i pitomih. Svaki soliter koji drži do sebe je šašavi galimatijas najbizarnijih karaktera. Neki od neizbežnih likova su: Ćutljivi Neženja, Ozbiljni Intelektualac, "Majstor-Za-Sve", Lokalna Naklapača, večito posrćući Crveni Nos, Setna Duša, Ocvala Lepojka (Mis Mature, Inđija '64), Buntovnik Bez Razloga, Soliterski Mizantrop (u permanentnoj svađi sa svima), Zgodna Mala Sa Šestog, Radnik Treće Smene, Ozloglašena Radodajka, Svesni Građanin koji cinkari iz unutrašnje duhovne potrebe, Zavičajni Rođa I Kumašin, Aktivista Mesne Zajednice (čim se pojavi, nastaje pustoš u hodniku), Čovek U Trenerci i, naravno, Lokalni Manijak. Nema poštenog solitera bez bar jednog tipa koji izaziva tajac čim uđe u lift, iza čijih se leđa ljudi značajno podgurkuju i pred kojim se evakuišu deca i ostala nejač. Zanimljivo je da najčešće niko ne može da kaže šta je konkretno taj čova ikada ikome skrivio.

Na toj Nojevoj barci ima, dakako, i pravih Životinja: psetad svih oblika i veličina, šarolika mačkadija, papagaji i drugi pernati bukači, zlatne ribice, hrčci, zamorci... Moje prve komšije dugo su čuvale kornjaču. Ne znam šta je posle bilo sa njom. Verovatno je završila u supi ili u SUP-u.

Zvučna kulisa jednog solitera čist je dadaizam: Ozbiljni bi da sluša Mendelsona ("Škotska simfonija"), Buntovnik mu žestoko uzvraća odvrnuvši Rage Against the Mašine, a obojicu sahranjuje društvo kod Zavičajnog Rođe koje arlauče (zvučnici su, naravno, na balkonu!) uz Miru Škoru. Slede razdragani pucnjevi u vazduh iz svih kalibara, dok komšije s gornjih spratova beže u zaklon. It's lonely at the top!

Jedan od najtipičnijih proizvoda – i simbola! – dvadesetog veka, soliter svakako nije idealno mesto za stanovanje onih koji još pate od sindroma "nelagodnosti u kulturi". Za vas koji ste dovoljno urbanizovani i neizlečivo radoznali, soliter predstavlja savršenu antropološku opservatoriju. Uživajte u onome što imate – jer to, obično, i nije tako malo kako vam se čini – i prestanite da maštate o "kućici u cveću, travi oko nje". Kome, bre, treba takav kič? Radije organizujte žurku (po soliterima se uvek žurira najbolje!), pozajmite komšiji bez zazora i kafu i Kafku, popijte po jednu s Crvenim Nosem, namignite Radodajki, prodiskutujte s Intelektualcem, zaurlajte ojkaču s Rođom Zavičajcem, udelite lep kompliment Ocvaloj, prijavite samog sebe Cinkarošu (to će ga učiniti tako srećnim!) i, zaboga, zavedite tu Zgodnu Malu Sa Šestog, jer ako vi nećete, ima ko hoće.

Čak i ako se danas, sa primerkom "Vremena" u ruci, zaglavite u liftu, nemojte me psovati. Ko zna, možda se baš ta mala zaglavi sa vama?! A to bi, bogami, mogao da bude početak jednog lepog prijateljstva. Štaviše...

TEOFIL PANČIĆ