Kad utihnu usisivači i muzički stubovi, ugase se ekrani televizora i kompjutera, a sijalice se pretvore u beskorisne komade stakla, vreme je da se hrabro zakorači u mračnu kuhinju ili špajz i počne očajničko i ne uvek bezopasno preturanje po fiokama. I tamo, negde pored nemoguće komplikovanog i stoga nikad upotrebljenog otvarača za konzerve i ostalog zaboravljenog kuhinjskog pribora, ruka najzad napipa spasonosni komad voska koji je strpljivo čekao još od prošle zime. A kada se plamen šibice preseli na vrh fitilja, dnevna soba se učini veća i nekako tajanstvena, a porodica dobija šansu da se, bar za dva – tri sata koliko traje restrikcija, nađe na okupu i duhom, a ne samo telom. Tada se sa koncentracijom koja je retka u "normalnim" uslovima, mogu pričati priče, igrati društvene igre, praviti lutke od hartije ili papira... A kada struja najzad dođe, kad sijalice iznenadno i bahato bljesnu električnim sjajem, ukućani se, žmirkajući, vraćaju samozaboravu svakodnevice, a sveća dobija novo, uglednije mesto u kući – da bude pri ruci kad dođe sledeće zamračenje.

Sveće spadaju u one esencijalne stvari na koje nikad ne pomislimo dok nam ne zatrebaju. Kad stvari idu uobičajenim tokom, to se retko dešava – izuzimajući, naravno, rođendane i verske obrede. Nije uvek bilo tako: u stara vremena, vosak je bio cenjen artikal koji nije svako mogao sebi da priušti (loj je bio znatno jeftiniji, ali je smrdeo). Sveće se nisu koristile samo radi svetla, već i kao prvi satovi: zahvaljujući horizontalno usečenim crtama, moglo se izračunati koliko je časova proteklo. Uljane lampe, petrolej i struja, obezvredile su ih. Otuda i izvestan prezir koji provejava kroz naše i tuđe narodne poslovice ("držati sveću" nije baš počasna dužnost, a engleski ekvivalent našeg "ne vredi ni po lule duvana" glasi "not a candle's worth", to jest "ni koliko za sveću"). Ima, doduše, i suprotnih primera, koji ukazuju na zaboravljeni značaj: sveća je, na primer, iz nekog razloga vrednija od roga ("rog za sveću"), a dragocene stvari, kad se izgube, teško je naći "svećom da ih tražite". Kao i prave ljude, što je Diogen praktično demonstrirao po atinskim trgovima.

U teška vremena, međutim, sveća se vraća ne samo da nas podseti u kojoj meri zavisimo od elektrodistribucije, već da nam svojim treperavim plamičkom saopšti nešto mnogo važnije: da ni naši životi nisu, uopšte uzev, mnogo duži od fitilja, niti su mnogo stabilniji od plamena na promaji. Crkva je ovo davno shvatila, uzevši plamen sveće za simbol ljudske duše: i dan – danas, na posebno određenim mestima sveće se pale za žive, za mrtve i za zdravlje, kad treba Svevišnjem skrenuti pažnju na nekog. U Beogradu su protivnici rata ustanovili novogodišnji običaj paljenja sveća za pomen žrtvama pod prozorima Miloševićevog kabineta – uzaman, kako se čini, jer je svake godine žrtava bilo sve više, a sveća sve manje.

"Zgasni, kratka svećo!", zavapio je Magbet u poslednjem činu Šekspirove drame kad je shvatio šta mu se sprema, a pre nego što će se upustiti u čuveni predsmrtni monolog o životu kao besmislenoj priči punoj buke i besa. I on se, jadan, prekasno setio ovog predmeta. Još pre Šekspira, stvar je još bolje formulisao anonimni autor engleskih "Stihova iz dečije sobe" ("Nursery rhymes"), čuvenim distihom:

"Evo ide svećar, da ti pali sveće

evo ide dželat, da ti glavu seče".

Ovdašnji narodni pesnik, pak, zabeležio je adekvatno morbidan primer, u kome epski junak kažnjava nevernu ljubu tako što joj najpre nudi da izabere hoće li da joj seče ruke do lakata, ili da mu drži sveću za večerom; ona, naravno, bira sveću, ne shvatajući da to znači da će biti živa spaljena pred muževljevom trpezom.

Vraćajući se konvencionalnijim (i nevinijim) oblicima uživanja u sveći, predlažem sledeći način porodične zabave za vreme naredne restrikcije: donesite čašu vode i u nju s vremena na vreme sipajte vosak koji se skuplja u levkastom udubljenju na vrhu sveće. U dodiru sa vodom, vreli vosak će se uobličiti u neobično lepe minijaturne skulpture – proizvod vatre i slučajnosti. One će ostati i kada restrikcije prođu, da vas podsete na sve one važne stvari kojih se nikad ne setimo na vreme.

DEJAN ANASTASIJEVIĆ