Ma koliko prehlada bila neugodna, ona istovremeno ovde predstavlja veoma popularnu zimsku čaroliju, rašireniju od skijanja. Kijavica, grip, angina, bronhitis i kakvo zapaljenje pluća – kad malo zađete u godine pa više nije otmeno da išta progurate "na nogama" – pružaju vam odličnu priliku da se na desetak dana vratite kući i izolujete od spoljnog sveta, da se posvetite sebi.

To kratkotrajno bekstvo pod jorgan, iz surovosti svakodnevnice u kojoj ste toliko malo voljeni, toliko nezasluženo nezapaženi i toliko arogantno potcenjeni, omogućava vam obično nešto pažnje ukućana, a desi se i da žena vašeg života primeti da joj nedostaju vaši odlasci na pijacu, u banku, kod majstora po pokvarene pegle, u policiju po neophodne formulare. U nekim kućama čak vam donose šerbet i pileću supicu u krevet, čiste vam čaršave od mrva i zasipaju vas pomorandžama, mandarinama i sitno seckanim belim lukom. U drugim, naprednijim porodicama, prevaziđeni su ti sladunjavi malograđanski običaji, manje vam smetaju da se vratite sebi, pa kad im onako balavi, zakašljani, zabrekli i prokisli izađete na oči, posmatraju vas kao da ste šugavo pseto, podsećajući vas na to da u civilizovanom svetu, gde se diploma nešto ceni, svako ima svoju sobu i zbog toga da ne bi na sve strane širio viruse, a posebno opominju da je sve to zbog previše cigareta i nerada kao noseće karakteristike novinarskog zanata. U tim naprednijim sredinama, slatko bolovanje suženo je na dražesna prepodneva kad se svi raziđu iz kuće pa do mile volje možete igrati šah sa kompjuterom, a da vas niko ne krivi da ste poludeli. Zapravo, čim prođe prvi udar bolesti, kada, mada smoždeni i slabi, malo pogledate oko sebe i utvrdite da ste najzad gospodar situacije unutar četiri zida, pružaju vam se mnogobrojne mogućnosti za putovanje u sopstvenu prošlost, kao "čovek koji već ima sjajnu budućnost, iza sebe". Možete najzad ponovo pokušati da sredite svoj orman sa dedinim gradonačelničkim pečatom, medaljom sa Solunskog fronta (Dobrovoljačka divizija), akcijama bečejske pivare i Agrarne banke i pozivnicom za otvaranje spomen-obeležja na Raciju 1947, u kojoj je deda Mita nastradao sa skoro celom porodicom. Beše to jednog mnogo hladnijeg januara kada su led na Tisi morali razbijati sekirama, dok su ljude ubijali maljevima.

Tu su, naravno, i porodični albumi koje bi najzad valjalo dovesti u red. Još niste zalepili slike iz Kupara, Slanog, Igrana, Mimica, Prižbe, Vela Luke, a sva ta jadranska mestašca već su otplovila na drugu stranu zemaljske kugle. Možda ćete doživeti da ponovo vidite Rijeku, Zadar, Split ili Dubrovnik – verovatno ćete ih ugledati makar na nekom filmskom snimku, ali onih trideset kuća u Drašnicama, ne verujem. Onako iscrpljeni od temperature, možete se na trenutak baciti u nostalgiju, ali je još suviše rano da shvatite da "ća je bilo, tega više ni".

Uostalom, ima i gorih stvari od uspomena. Evo, u tom ormanu su i patrljci vašeg pismenog stvaralaštva, kopija svakog desetog teksta koji ste ispisali. Prvi utisak je da ste nekad pisali mnogo bolje, jer ste čitali mnogo više, putovali daleko dalje, razmišljali duboko o poplavi trivijalnosti, na kojoj je mnogo kasnije doplovio i građanski rat.

Problem je u tome što su poređenja nivoa pisanja, sada i nekada, sasvim moguća, jer u Jugoslaviji su ekonomske teme uvek iste. Baš u danu kada do vas dopre vest da je Vlada Srbije "pokrenula akciju vraćanja cena", dokoni zbog zapušenog nosa, možete, poput mene, nabasati na tekst koji ste objavili tačno pre 11 godina (9. januara 1984), a povodom jednog od "zamrzavanja" cena. U tom tekstu citira se Pjanićeva rečenica da su "cene pojave bogate informacijama i indikator aspiracije društva", te da nasilna državna intervencija u cene unosi odnose arbitriranosti i pristrasnosti", što uvek vodi teškim posledicama. Navodi se, takođe, Okenova generalna opaska da se "nevidljiva ruka tržišta" sve više zamenjuje "nevidljivim rukovanjem" posle administrativnog ugovaranja cena, te da se "u socijalizmu rukovodi pomoću cena". Još kad bih mogao da pronađem pet-šest tekstova koje sam svake treće ili četvrte godine pisao o "vraćanju cena" kao patološkom obliku prikrivanja inflatorne politike, mogao bih produžiti bolovanje.

U potrazi za papirima koji bi vam i danas dobrodošli, naići ćete na gomilu drugih, koje je odavno trebalo baciti. Evo i tragova afere povodom jednog TV priloga o državnom udaru kralja Aleksandra 6. januara 1929. godine, gde ste koncipirali političku odbranu od optužbi da ste ocrnili jednog Ujedinitelja. Čudo da ni monarhistički opredeljene političke strane još ne traže da se ovaj datum svečano obeležava. Pa ni pokreti za Jugoslaviju. A kralj zabranio sve nacije, jedini čovek koji je zabranio Srbe, s ove strane Drine.

Sadašnjost nije bolja, a budućnost već preti. U "Tehnici državnog udara" nudi nam sjajnu galeriju likova: to su Cezar, Katalina, Sula, Luj Bonaparte, Primo de Rivera, Trocki, Musolini. Hitler je karikatura Musolinija, piše nesrećni Malaparte 1930. godine. Taj sjajni intelektualni avanturista, "miroljubiv, s izvesnim ukusom za prisilne metode", je li mogao naslutiti kuda će sve stići heroj veličanstvene nemačke osrednjosti?

Dimitrije Boarov