U principu, ne bi trebalo da bude mnogo komplikovano prebaciti dvoje-troje ukućana i koju tonu stvari sa tačke A u tačku B. To jest, kada bi selidba bila čin, a ne proces, koji osim samog premeštanja uključuje niz pripremnih i posledičnih radnji, kao što su: sređivanje fioka i ormana, pakovanje knjiga u kutije, demontiranje kuhinjskih elemenata i lustera i raspoređivanje svega toga u novom stanu, da ne govorimo o krečenju, hoblovanju i drvenariji. Kažu, doduše, da danas postoje neke agencije koje sve to rade umesto vas, po sistemu "ključ u ruke", ali ko će se usuditi da takve stvari poveri neznancima.

Dakle, sve počinje nekim nejasnim, ali nesumnjivo neprijatnim osećanjem koje se javlja pri pomisli na datum selidbe, koji u tom trenutku još izgleda sasvim daleko. Kako se taj datum približava, osećanje je sve jače i polako se izoštrava u neku vrstu jeze, koja proizilazi iz svesti o suštinskoj nemogućnosti tog poduhvata. Saznanje da milioni drugih to rade svakog dana, kao i sećanje da smo pre nekoliko godina sličnu operaciju već obavili, čak manje-više uspešno, ništa ne pomaže. Čovek zuri u poznati raspored stvari u dnevnoj sobi i pokušava da ih zamisli među nekim drugim zidovima: ne ide, i tačka. Zaključuje da je Zenon bio u pravu kada je objašnjavao da je svako kretanje nemoguće i priseća se Dostojevskog, koji je govorio da su čovekov stan i čovekova psihologija jedno te isto: selidba bi, dakle, zahtevala od čoveka da presvuče psihologiju kao košulju. Čovek duboko uzdahne. Onda sedne, zapali cigaretu, otvori novine i pokuša da zaboravi.

Tako se desi da je selidba već sasvim blizu, kamion takoreći samo što nije stigao, a da gotovo ništa od pripremnih radnji nije urađeno. Počinje potraga za praznim kartonskim kutijama, najpre uzaludnim obigravanjem prodavnica ("Žao mi je, komšija, ovih dana retko dobijamo robu"), a slede večernja nadmetanja oko kontejnera sa profesionalnim skupljačima starog papira koji su iznenađujuće dobro organizovani i gotovo uvek stižu prvi. "Bože, koji će mi đavo ovoliko knjiga?", pita se čovek slažući dvadeset sedmu kutiju po redu, s očajanjem uviđajući da će opet morati u noć. Ipak, najstrašnije su fioke, ispunjene gomilom papirića i drangulija kojima je nemoguće naći mesto u bilo kakvom poretku. Šta, na primer, čovek da radi sa prvoklasnom lulom iz Danske koja je samo malčice zalomljena, ili sa svim onim razglednicama od prijatelja koji su se rasuli od Toronta do Južne Afrike. Najstrašnije je što svaka ta mala stvar zahteva da se o njenoj daljoj sudbini donese Odluka: "A ja? Šta će biti sa mnom?" kao da se nadvikuju.

Zatim, ostave i ormani. Sa iznenađenjem otkrivamo da bar polovina stvari u njima i nije naše vlasništvo, nego nam ih je na neodređeno vreme uvalila uža i šira rodbina. Tu ima svega i svačega što se nataložilo tokom poslednjih pola veka: praznih tegli od deset litara za zimnicu koju više niko ne pravi, teških, odvratnih vaza od češkog kristala, najneverovatnijih delova garderobe iz raznih epoha kojima je zajedničko samo to što su potpuno neupotrebljivi, uramljenih fotografija i umetničkih slika koje niko normalan ne bi držao na zidu... Rodbina izgleda podjednako užasnuta sugestijom da svoje vlasništvo preuzme, kao i da se sav taj krš pobaca. "Jao, deco, što vi ne uzmete ovu bundicu", pita tetka, pokazujući na nešto umoljčano, najverovatnije odrano sa čupavog mamuta. Ni sa nameštajem nije lako: grozomorne komode od tri tone ("To vam je od punog drveta, niko danas više ne radi tako kvalitetno"), stilski komadi nameštaja koji bi se, uz trošak od nekoliko hiljada maraka možda mogli restaurirati kad bi ih neko hteo, polomljena ogledala. I, obavezno, najstrašnije reči na svetu: "Šteta je da se baci..."

Konačno, u neko doba noći, sve je spremno za kamion koji dolazi sutra ujutru, i čovek tužno gleda u ono što je koliko juče bilo njegovo obitavalište: u gole zidove sa ocrtanim pravougaonicima na mestima gde su nekad bile slike, gužve od ambalaže, nameštaj u nemogućem rasporedu, gole sijalice... "Nikada, o nikada ne skidajte abažur sa sijalice!", zavapio je Bulgakov opisujući selidbu u domu Turbinovih. Znao je o čemu govori.

A uživanje? Uživanje je kad prijatelji dođu na useljenje, pa krenu priče kako smo se napatili.

Dejan Anastasijević