U knjižici koja mi povremeno služi kao enciklopedija ("Olovka piše srcem") o rođendanima je zapisano:

a) Rođendan je jedan dan za rođenje, za rođendan ti poklone nešto što su te vukli za uši;

b) Za rođendan se pravi torta, da je jedeš sa svećicama, samo to mnogo gosti vole i tebi ostane malo.

Kao što se vidi, nekako si skoro uvek na gubitku, a ja bih mogla nabrojati još nekoliko valjanih razloga zašto ne volim rođendane (pogotovo svoje). Nisam, naime, baš vična u davanju i primanju poklona i ljubaznih, protokolarnih reči. Osim toga, rođendani su, kako godine prolaze, oni dani koji mnogo jasnije (pa i surovije) nego, na primer, Nove godine, govore o proticanju vremena. Oni te prosto teraju da se sabereš (a bogami i oduzmeš ponekad) – jer, hteo-ne hteo, godina je prošla, ubeležena je nova recka i osvrnuvši se treba da vidiš gde si i kuda dalje. Na početku se uvek lako i svečano daju velika obećanja (najčešće samom sebi) i prave sjajni planovi – i dok dlanom o dlan, dani odoše i vreme je za sledeću proslavu.

Dakle, tu smo – jer šta god mislila o rođendanima, ja i dalje slavim i svoje i tuđe – čini mi se ponekad da su burne svečane proslave prethodile nekim uspešnim godinama i da taj običaj treba zadržati poput tajanstvenih paganskih obreda. Ne mogu štetiti, doneće dobro raspoloženje, a ako bude i koristi u budućnosti, eto još jednog razloga da se sve ponovi iduće godine. I tako u nedogled. Posle godina (decenija čak) potrošenih ovako ili onako, gledaju li vas iz davnih dana lica drugara koje u prvom osnovne, pomalo važni i pomalo zbunjeni, nudite bombonama za vreme velikog odmora.

Prve žurke, čija se važnost može porediti sa važnošću debitantskih balova iz prošlih vremena, došle su mnogo kasnije. Iako slične kao jaje jajetu, ipak su bile mera popularnosti i uspešnosti u društvu. Nekako su se sa godinama ponavljale, slabila nam je mašta i pomalo je čilela čak i radost dobijanja poklona (u detinjstvu najvažnijeg razloga za slavlje). Nizali su se (i nižu i dalje) rođendani (važno je da sam se setila iako si daleko). I, naravno, svetli trenuci inspiracije – nekoliko domskih proslava iz vremena studiranja (kreveti u hodniku da nas više stane, kolači iz zavičaja – retki trenuci nostalgije, ljubavi i siromaštva kao što reče Arsen); jedna okasnela žurka (od aprila do septembra i nije tako mnogo vremena) u skrovitoj bašti na Lekinom brdu – krilca na žaru polomljene komšijine drvene ograde i posleponoćne lubenice sa Kalenića; Marinin poklon – svojeručno pravljeni perjani jastuci. Pre toga "zrnca sreće" zamotana u selotejp – bitno je ko poklanja a ne šta. Draganin pokušaj (bezuspešan, treba li reći) da ukrade monografiju nekog flamanskog slikara i pokloni je prijatelju. Jedna burna "gusarska noć" u Elemiru, na ulasku u trideset neku godinu vlasnika broda, tada još zakopanog u panonskom sokaku.

I tu skoro rođendan kojim nas časti prijatelj pristigao iz daljine (i zaborava). Plovimo brodom uzduž i popreko Savom i Dunavom. Beograd iz perspektive lista koji pluta površinom reke skoro je dirljivo lep, suton nad Adom obojen zalazećim suncem na kraju leta daje svemu i sitnu (a neophodnu) dozu kiča. Kao u kaleidoskopu, lica i slike iz prošlih i sadašnjih vremena izmešana nad beogradskim vodama proizvode kritičnu količinu sentimentalnog i ostalog raspoloženja. Pokušavam da prizovem vreme od pre pet godina, ono osećanje bezbrižnosti i nepoznavanja budućnosti, koja nam je tada dozvoljavalo da po elemirskim baštama tražimo zakopano blago, a sada mu pristaje samo jedno ime – dert.

Sutradan, prelazeći mostom preko reke, u prepunoj "šesnaestici", nisam sasvim sigurna u postojanje događaja iz prethodnog dana. Da nemam crvene oči od neprospavane noći, skoro da bih poverovala u san. Filozofski raspoložena, verovatno kao i većina vas posle nešto pića, zaključujem kako u nekim vremenima neke rođendane, možda, ipak više ne treba slaviti. Izgleda najbolje pokušati da sačuvate ono vreme kada takvih pitanja nije bilo i kada je na "Srećan rođendan" bilo dovoljno reći i "Hvala, takođe" kao što je jedan moj mali, prvim učtivostima naučeni prijatelj odgovarao, dok je broj svojih godina merio prstima jedne ruke. Premda, čini mi se da odgovor ima smisla i ako srećno prebrodite do poznih godina – nije li neko mudar rekao da je život krug istog početka i kraja. I da ga tada slaviti ima najviše smisla, kao što reče jedan od junaka filma "Dim" – "Slavim što sam dovde dogurao".

LJUBICA TURUDIĆ