Ništa nije lepše od stare, bogate i vesele sredozemne varoši. Ako neko zna da živi, to su Mediteranci (koje naši brdski divljaci zovu „Latini"). Uzmimo, na primer, Barselonu: šta joj fali? Em staro, em bogato, em lepo, em žive neki fini ljudi.

Šira Barselona ima oko tri miliona stanovnika, pretežno Katalonaca. Do polovine veka bila je najbogatiji grad na celom Sredozemlju (danas je najbogatiji grad u Španiji). To se odmah vidi: arhitektonski i urbanistički, istorijski centar Barselone bio je završen početkom ovog veka. Veći deo zgrada razvratno je modernistički raskošan: plafoni od 4-5 metara visine, mnogo drveta i duboreza, keramika, kovano gvožđe, mesing. Secesija jedva da je stigla da se ugura u Barselonu; nikakvo čudo, jer su stare zgrade bile lepe, skupe i solidne. Hotel „Espanja" na primer, sagrađen je 1865, a 1895. stekao je sadašnji izgled (koji se ljubomorno čuva i sve je kao novo). Zanimljivo je da su te zgrade upadljivo lepe. Naime, izgleda da Katalonci imaju mnogo ukusa i talenta za dizajn: kiča ima samo po prodavnicama suvenira, a čak su i ulični grafiti lepi.

Glupi turisti tumaraju po čuvenoj glavnoj ulici koja se zove Rambla (Katalonci je uvek zovu u množini), umesto da uđu u pokrajine ulične (barrios) koje hoće da vas iznenada izvedu na neki prelep osunčan trg sa kolonadama. Svi se guraju oko čuvenih Gaudijevih zgradurina, koje jesu za gledanje, ali malo turista zaista prokuži suštinu Barselone. Za to treba poznavati nekog Katalonca: oni su svet prijatan i ljubazan, meraklije i, uopšte, smireni ljudi. Špancima idu na živce i oni im zameraju da su „hladni", „cicije" i „naši Slovenci" (jedna španska novinarka koja je mnogo radila na Balkanu); nervira ih katalonsko autonomašenje (jezik, zastava, grb i država). Katalonci, istina, ljubomorno drže do svog jezika (koji se od španskog razlikuje otprilike koliko i slovenački od srpskog), ali se neće uvrediti ako ih zamolite da govore španski. Na Špance gledaju malo s visine, ali bez neprijateljstva. Hoće da koketiraju sa „ugroženošću", iako ih ima oko šest miliona (16,4 odsto stanovništva); Špancima su dosadni i na tome se kriza završava. Nisu nešto preterano pobožni, žene su im simpatične, elegantne i otvorene; svi lako prelaze na „ti" ako su sličnih godina sa vama.

Ako se, dakle, u Barseloni družite sa pravim svetom, naučićete da je to grad koji živi 24 sata dnevno. Katalonci ništa ozbiljno ne rade pre 10 sati; onda oko pola jedan izađu na pivce i meze, pa se vrate. Za razliku od Madrida gde se ruča u dva, u Barseloni se ruča u tri, pa se radi još malo od pet nadalje. Uveče se izlazi tek oko deset. Da je reč o staroj i ozbiljnoj sredozemnoj kulturi, vidi se odmah; nema kafane u kojoj se ne služi toplo meze od raznih uglavnom morskih specijaliteta (malecke hobotnice i lignje, razne ribe i ćuftice). Ako gost traži viski, kelner donese flašu i sipa dok mu se ne kaže da je dosta. Kuhinja je najzanimljivija: mediteranska, ali oplemenjena jednostavnijim južnofrancuskim uticajima; rezultat je izvanredan: Barselona je mesto gde se možda najbolje jede u Evropi. Ko voli da to bude još i otmeno, ide u jedan od starih i grandioznih restorana u centru: veličanstvene sale s kraja prošlog veka, izobilje ostriga, jastoga, ribetina, školjki i sličnog, ali i ostalo; srebro, kristal, kelneri sa keceljama do zemlje, hladna bela vina i uopšte totalna dekadencija. Cene su u okvirima pristojnosti.

Posle jedne takve večere, oko ponoći, Katalonci obično odu negde na piće. Izbor kafana, kafića i klubova je ogroman; od uličnog bifenceta na ćošku koje radi 24 sata, pa do boljih džez-klubova gde ne primaju svakog. Barselona inače ima odlične džez-muzičare; jedan od njih je Kike, gradska legenda, čovek koji je u Vrankovom režimu bio hapšen ukupno 47 puta – sve zbog lajanja. On se može naći u klubu „Harlem", koji drže Argentinac Danijel i njegova žena Sonja (iz ovih krajeva).

Još jedna prednost Barselone je raznolikost u svemu: etnička (ima svih mogućih, naročito naših); politička (ceo raspon od desnice do levice, živahna tradicija anarhizma); supkulaturna (sve); seksualna (sve). I sve to lepo živi zajedno tamo i ne svađa se između sebe; podnose čak i Špance.

Idite u Barselonu, preporučujem.

MILOŠ VASIĆ