Pas je najbolji čovekov prijatelj. I vice versa, valjda. Čovek je posvetio grozno mnogo vremena da od raznih potomaka šakala ili možda čak lisice napravi najčudnije vrste sebi najboljeg prijatelja, od čivave i pekinezera, preko pitbul terijera do bernardinca i doge. A kad se nekom od pomenutih, uz svu gazdinu brigu, držanje pod ključem, šetnju samo u rasno čistom okolišu i sve mere pseće kontracepcije, ipak posreći ljubav sa nekvalifikovanim uličnim sabratom i od toga ispadne porod, eto katastrofe. Najbolji prijatelj svoga psa kučiće – zato što nisu imali sreću da se rode kao leglo te se nikome ne mogu prodati – stavi u džak i podavi. Ili, humanije, odnese ih prijatelju veterinaru na eutanaziju ("injekciju").

I tu je kraj priče o, kako reče Arsen Dedić, ljudima i psima ili najboljim prijateljima i neopisivoj ljudskoj ljubavi. Vukovi su, dakle, pametniji, budući da od njih psi nikada nisu postali. Uzgred, kao ni od mačaka domaće životinje, na radost onoj polovini čovečanstva koja ih poštuje zbog karaktera a ne pseće ljubavi. U tom smislu mačke su veći kučići od pasa. Ne i od kučića, dakako.

Rasni pas i kuče razlikuju se kao nebo i zemlja. Samo kuče, u ovom slučaju jedan Džoni, može beskrajno strpljivo učiti dete da hoda. Samo apsolutno neviđeno čudo, proizvod ukrštanja nemačkog ovčara i foke, pa još nazvan Bobi – valjda skraćeno od Robert – može biti tako lepa duša da u pamćenju male dece "bobi" postane sinonim za psa uopšte. I, najzad, samo kuče može dostojanstveno da nosi ljudsko ime Buda umesto da se odaziva na fon Taj-i-taj, pa još III, IV ili već koji po redu. Možda je preterano to reći, ali samo kuče svoju naklonost ne iskazuje upišavanjem pod sebe, sumanutim mlaćenjem repom ili smrznutim, nemim pogledom beskrajnog obožavanja dok ga gazda iz već nekog (vaspitnog, naravno) razloga – ubija od batina. Kuče je vaspitano i, za razliku od psa, ne treba mu nikakva dresura: leći će ili sesti s izrazom dosade na licu ili uz podsmešljiv, upitni pogled ("Koji ti je pa sad, kad umem da sedim?"). Najzad, za razliku od psa, kuče nikad ne liči na gazdu a obrnuto je dozvoljeno.

Ipak, nisu svi Psi zauvek izgubljeni. Nehotice, mimo zakona velikih brojeva i pogubnog delovanja nekoliko desetina hiljada godina života uz ljudski čopor, probije iz njih zavijanje na Mesec i tako, naprasno, iz rasnog psa iskoči nepopravljivo kuče. Neupotrebljivo svom najboljem prijatelju, suvišno je dodavati. Tako je, valjda u trenutku pomenutog preobraženja, službeni pas (nešto kao kuče-oficir) po imenu Valter, specijalno obučen da hvata kradljivce, dozvolio lopovu da ga ukrade, i to iz policijskih kola. Čovek mu se dopao, šta li. Bavarska policija je pre nekoliko godina penzionisala i preko oglasa poklonila Bodoa, vrhunskog specijalca, potomka nekoliko generacija slavnih policijskih četvoronožnih njuškala. Kuče – ispostavilo se, a ne pas – nije fermao pravilo službe, trag valjatora droge razbataljivao je svaki put kad bi se u blizini našla deca raspoložena za igru ili prolaznik sklon da ga pomiluje po leđima. Valjda sad uživa.

Ljubitelji kučića u Sjedinjenim državama se jednom godišnje, na kraju školske godine, okupljaju u vazduhoplovnoj bazi San Antonio, Teksas. Tamo se nalazi jedan od najvećih centara za obuku službenih pasa. Povod skupu je svečani dan, diplomski ispit za oko četiri stotine rasnih pasa, mahom nemačkih ovčara. Jedna četvrtina, godišnje oko stotinu njih, nikada ne dobije diplomu, jer padnu na ispitu iz – ujedanja. Tako propadaju trud i očekivanja vojske, a okupljeni civili za male pare dođu do odličnih kučića. Za druženje s decom naročito.

Ovde su, kao što znamo, stvari mnogo drukčije. Nekadašnji rasni psi – koji su nekom prilikom krenuli za obožavanim čovekom i poslušali naređenje "Sedi!" ili "Čekaj!" pa tako zauvek ostali na ulici – mogu se videti na pločnicima, oko kontejnera, sa pocepanim ogrlicama i očupanom dlakom, kako završavaju njihove univerzitete. Za visoke kvalifikacije i časno zvanje kučeta, avlijanera, džukca, pseta, kereta, seldžuka, paščeta ili bobija.

Aleksandar Ćirić