I kao što Prvi program italijanske televizije još u meteorološkim izveštajima ne pominje nijednu novonastalu južnoslovensku prestonicu osim Beograda, tako i za italijansku policiju još ne postoji nijedana druga jugo-nacija, osim već čuvenih Slava, osoba sklonih pravljenju svakovrsnih neprilika, veoma nalik na Cigane. I dok će se, recimo, na oglasnoj tabli austrijskog konzulata u Trstu pronaći obaveštenje na ćirilici, dotle se italijanska adminsitracija još setila nečeg sličnog iako je "gastarbajtera" iz bivše Jugoslavije sve više. Stoga je za svako obaveštenje o uslovima za dobijanje dozvole boravka neophodno stati u red pred Kvesturom.

I baš tu pred tim državnim šuberom, gde se koči bezizrazno lice Administracije, u gomili stranaca koja se tiska strpljivo čekajući na priliku da postavi neko svoje važno pitanje, može se primetiti tiho prisustvo jedne već zaboravljene društvene skupine.

Zauvek je sa svetskih prostora, sa ulica metropola, stanica i čekaonica, pijaca i bazara, nestalo one bučne vesele grupe bezbrižnog sveta koju smo nekada nazivali Jugovićima. Nema više onog nadmenog kliberenja, glasnog komentarisanja, nema više one, samo njima svojstvene prepotentnosti sa kojom su izlazili pred svaku stranu silu i vlast zakićeni crvenim pasošem, ključem koji je otvarao sve granice i bio predmet zabranjenih snova za našu komunističku sabraću.

Jugovići bez Jugoslavije sada su mirna zaplašena družina solista bez glasa, stado tihih ovčica, koja se svojim mûkom, svojim strahom od neizvesnosti i zle sudbine neverovatno uklapa i tako znani i nekada tako nam tuđ duh koji nam je darovala Istočna Evropa.

Od sve te nekadanje vrcavosti, samopouzdanja i nadmenog samodopadanja, Jugovićima je ostao još samo hitri ispitivački pogled, predstraža i čuvar zanemele duše. Sabijeni u maloj čekaonici Odeljenja za strance, svaki sa fasciklom od najlona ili golim "zaheftanim" papirima, među Nigerijcima sa sitnom krupnookom dečicom u rukama, Marokancima od kojih se širi vonj kolektivnih neprovetrenih spavaonica, Kinezima sa mirisom kuhinje u kosi, Jugovići se prepoznaju pogledima. Nema tog Jugovića, koji neće moći da nakon desetak sekundi tačno uoči pripadnike svog plemena. Istina, biće malo problema sa bledolikim Poljakom čiji će lik pokušati da mu se prošverca na spisak naših, ali samo za kratko. Nakon prve selekcije, Jugović će detaljnije da se zagleda u sumnjivce i veoma brzo u Poljakovim očima da pronađe nešto više hladnih tonova preteklih još iz vremena gvozdene zavese.

Odsustvo tog Poljakovog iskustva upravo odaje Jugovića. On se trudi da ostane uzdržan i miran u skladu sa novoproklamovanim statusom njegove države, On je već postao toliko oprezan da će svoj crveni pasoš sa šest buktinja, jedinim ostatkom ONE Jugoslavije, pažljivo, i kao slučajno, zaturiti među druge papire, i izvadiće ga kada bude baš neophodno. On će se graditi ravnodušnim na šapat iza leđa u kome će prepoznati svaku reč, ali će se u istom momentu napregnuti do prskanja ne bi li u bojažljivom šušorenju otkrio uži zavičaj šaptača. Ne, neće im se otkriti. To čuveno "odakle si, burazeru" ne spada više u Jugovićev konverzacijski repertoar. Nastala su vremena ćutanja i gledanja svojih poslova. Tek ako primeti da je zemljak skorašnji i da nema baš nikakvih iskustava, te da će se za koji minut odbiti kao lopta od hladnog zida Administracije, Jugović će se oglasiti, ali veoma oprezno, kao da rečima ispipava sagovornika. Pošto mu pruži odgovarajuću informaciju, Jugović neće propustiti priliku da se kroz rečenicu ili dve pohvali svojim trenutnim statusom i poznavanjem ovdašnjih prilika. To škrto i bezlično hvalisanje biće cena koju će zemljak morati da plati, zahvalan što mu je Jugović tik pred šalterom otvorio oči.

Drugi razlog zbog koga će, u zamuklom redu nevoljnika, Jugović pristati da dâ glasa od sebe jeste krutost ili tupost Administracije. Za razliku od bojažljivih Ruskinjica i Ukrajinki čiji će cvrkut trenutno zamući na samo jedan mrzovoljni pogled Službenika, ili posivele Rumunčice koja od straha ni usta neće moći da otvori, Jugović unapred zna da je onaj za šalterom njegov protivnik, pa se za prvi kontakt priprema kao za boj na Mišaru. Sve će početi diplomatski i u rukavicama, pa se tako i završiti, ali samo ukoliko Službenik ne počne da zakera. U suprotnom, Jugović će progutati jednu veliku knedlu, pa opet mirno ponoviti ono što je rekao maločas. To će iznervirati službenika pa će on podići ton, što je Jugović samo i čekao da mu saspe u lice kako se oni (Italijani) samo prave važni, te da takvog nečega nema u celoj Evropi, pa kako je u odnosu na Italiju, Nemačka pravi raj (na šta će Administracija početi već da se trese od jeda) i na kraju pripitati ko je ovde Šef, odnosno ima li ovde ikoga ko se rezume u Zakon itd. itd. Naravno, da to ništa neće pomoći i da će, čak i kada stigne šef i stvar se raspravi, uz dreku i čupanje kose sa one strane šaltera (i Službenik je samo Italijan), opet biti po volji Adminsitracije. Cela priča je ispričana samo zato da bi se čula reakcija Jogovića "koji se ne oglašavaju". U jeku zemljakove rasprave on će zabobonjiti kao da tom rečenicom podupire nekakva velika vrata: "Gle, budale, majku li mu jebem žabarsku!" Onaj prvi Jugović, onaj koji se zaleteo u okršaj sa stranom silom i zakonom, tada će osetiti istinsko zadovoljstvo. Makar i u deliću sekunde, biće to prilika za "come back", za kratki let u prošlost kada nam niko ništa, ali stvarno niko ništa nije mogao.

Na ovu rečenicu saučesnici će se osmehnuti i jedan stranac koji je sve do tada Jugoviću izgleda kao neko potpuno van naše šeme. I on, kao i Jugović, svoj pasoš drži među ostalim papirima. I on, kao i Jugović, šara okolo pogledom na izgled potpuno nezainteresovan za sve što se oko njega dešava. I on ćuti i gleda svoja posla, jer i sam živi u vreme ćutnje i trpljenja.

Biće to brat Hrvat.

ŽIVOSLAV MILORADOVIĆ