Da se ne pravim skroman, spadam među one čija su pisma sa nestrpljenjem iščekivana. Međutim, sem jednogodišnjeg perioda provedenog u JNA gde se u svakom čoveku budi spisateljska potreba, ceo proces, od pisanja preko kovertiranja, kupovanja odgovarajuće marke i, konačno, slanja, toliko me je smarao da sam obično odustajao na nekoj od prepona. Tako sam stekao kolekciju nedovršenih ili neposlatih pisama koja su vremenom gubila na značaju i vukla se po fiokama kao svojevrsni mali krajputaši mojoj lenjosti. Savest sam iskupljivao priznanjima mojih prijatelja da i oni poseduju slična pisanija namenjena meni koja nikada neću dobiti, jer više nemaju isti smisao. Šteta.

Onda mi je u život ušla faks-mašina. Sada sam sa probranim krugom prijatelja mogao da se dopisujem, eliminišući onu zamornu proceduru. Nove nevolje ovoga puta su stvarale loše linije, nečitki faksovi usled problema sa papirom (koji je znao da nestane na drugoj strani linije usred slanja) i nesigurna informacija o tome da li je poruka uopšte stigla. Uz to, faks mašina bila je prilično skupa, samim tim i ne svima dostupna, tako da je određeni broj prijatelja i dalje ostao izvan domašaja i osuđen na koverte koje su retko stizale.

Kada se pojavila mogućnost da svoju korespondenciju obavljam brzo, lako i jednostavno kompjuterom, za mene nije bilo dileme, između ostalog i zato što je više mojih prijatelja kompjuteru imalo pristup.

Odmah sam se prijavio na jednu od postojećih kompjuterskih mreža koja je dozvoljavala tu mogućnost i počeo da se dopisujem "na struju". Isprva, zbog sankcija i sličnih nevolja koje u svemu prate ovu zemlju, taj proces nije bio onako efikasan "kako sam ja pevao o njemu". Pisma su putovala po nekoliko dana, stajala na "granici" između servera u dve države šta god to značilo u sajber svetu, ali ipak su se kretala. Uskoro sam stekao naviku da svakoga jutra kada ustanem i kada je sistem provereno najmanje opterećen korisnicima proverim svoje elektronsko sanduče. Tih nekoliko minuta evociralo je uspomene na detinjstvo kada smo kao klinci cupkali oko poštara dok je razvrstavao poštu u sandučiće, raspitujući se ima li štogod za nas što bismo mogli lično odneti kući. Ne treba valjda da vas podsećam na sreću kada bi se dobio potvrdan odgovor, samo mogu da vam kažem da je osećanje kada vas mail server obavesti da imate novih poruka vrlo slično.

Ubrzo se pojavilo nekoliko novih mreža i ja sam rasipnički otvorio još jedan "račun", reklo bi se "elektronsku vikendicu". Sada sam već mogao da se dopisujem sa samim sobom i izbegnem sindrom "praznog sandučeta". Što je još važnije, otkrio sam da me žar za dopisivanjem nije minuo, naprotiv. Lišen svih prepreka, vredno sam se dopisivao i otpisivao svima sa kojima sam ostvario elektronsku vezu.

Onda su krenule razne egzibicije. Na primer, pošaljem pismo prijatelju u Kanadu i dobijem odgovor u roku od petnaest minuta, što je moj dosadašnji rekord u obilasku zemljine kugle. Neki će poznavalac reći da to može i brže, ali ovo je bilo moje najbrže. Trenutno razmatram mogućnost igranja "gluvih telefona".

Prednost elektronske adrese u odnosu na bilo koju drugu ili faks mašinu je u tome što, teoretski, do svojih poruka možete doći gde god se nalazili. Dovoljno je da na nekom mestu postoji kompjuter sa modemom kojim možete da pristupite mreži na koju ste povezani. Ukoliko posedujete sopstveni prenosni kompjuter, stvari su još jednostavnije – potrebna je samo telefonska linija na koju biste se zakačili. Na primer u pošti, gde bi uskoro mogli početi da pružaju i takve usluge s obzirom da su za takvo što potrebna minimalna ulaganja, ili u restoranima i kafićima, čime se svaka rupa automatski pretvara u "sajber kafe". Ako ćemo baš da idemo do kraja, kada kod nas proradi mobilna telefonija, vaše poštansko sanduče putovaće svuda sa vama u omanjoj torbi. Slanje poruka, pogotovo u udaljene krajeve sveta, biće i dalje znatno jeftinije i jedva malo sporije od telefoniranja, što i jeste osnovna prednost ovakvog načina komuniciranja. Pri tom, proći će još dosta vremena pre nego što u sandučetu počnete da nalazite pozive za vojnu vežbu, opomene za telefon, neplaćenu struju i pogrešno parkiranje, mada je ono za takve stvari dušu dalo, s obzirom da mu prema propisima mreže pristupate isključivo vi lično, tako da nema dileme da li su vam ove neprijatnosti uručene.

Ipak, moj san je da svoje omiljene dnevne (i nedeljne) novine nalazim svakoga jutra na svojoj adresi, bez brige o stanju u fabrici papira, spoljnoj temperaturi i vremenskim uslovima na putu do trafike ili večitog pretplatničkog straha od gramzivog komšiluka. Kao i to da ih čitam friške, aktuelne, poslednje izdanje, bez obzira da li se nalazim na Terazijama, Tajms skveru ili Kopakabani.

I mada čovek uglavnom piše glavom, tek ponekad srcem, a samo se pri tom služi olovkom, ima dosta onih koji neguju averziju prema pretvaranju reči u niz nula i jedinica i čitanje sa ekrana, čvrsto verujući da se pravi smisao može otkriti tek ukoliko je ispisan ili odštampan na parčetu hartije, dok im je jutarnja kafa bljutava ukoliko uz nju ne ide i miris štamparske boje iz tek otvorenih novina. Uz sve poštovanje, ukoliko se prepoznajete među takvima, razmislite još jednom o tome da se vratite guščijem peru, ili, što je još tradicionalnije, pisanju po koži ili kamenu. Što se mene tiče, ja bih ovde završio jer nameravam da ovaj tekst odmah pošaljem drugaru u Južnu Afriku. Biće tamo za koji minut.

Zoran Stanojević