Kada prvi put vidite bolid formule 1, čini vam se da pred sobom imate igračku, ali samo dok ne čujete prve taktove muzike njegovog motora. Tada prestaju sve iluzije – upoznali ste zvuk koji će vas pratiti celog života. Mnogo kasnije postanete svesni osećanja koje je Betoven mogao da ima na premijeri svoje Devete simfonije iako je tada bio potpuno ogluveo.

Formula 1 je dimenzija više, svet za sebe. Ne postoji ni mesto, ni vreme niti raspoloženje za najbrži sport planete. Osećanje je isto bez obzira da li ga gledate na drugom kraju sveta, ili na televiziji.

Nikad neću zaboraviti izraz na licu istočnonemačkog graničara. Osmatrao je kroz dvogled sa svoje stražarske kule dok sam na džepnom televizoru gledao trku. Sedeo sam u podnožju Berlinskog zida, vozila se trka bez pobednika – Sena i Mensel su uleteli u cilj – zida više nije bilo. Mensel je uzviknuo "Pobedio sam", a kompjuter je pokazao da je Sena ipak bio brži za 14 hiljaditih delova sekunde.

Mogu da pretpostavim da je i stražar u japanskoj osmatračnici na Okinavi u tom trenutku imao isti izraz lica, ukoliko je gledao tu trku.

Uživanje u formuli 1 počinje kada se shvati njena posebna dimenzija. To nije samo sport, niti samo način života. Taj pojam objedinjuje prividno nespojive kategorije, u njoj su svi istomišljenici. Da biste voleli formulu 1, ne možete da mrzite; da biste uživali u njoj, morate zaboraviti na pripadnost. Tek tada počinje nadstvarna realnost.

Monca je jedna od staza na kojima se voze trke za svetsko prvenstvo formule 1. Ali, Monca je i mesto okupljanja ljudi koji uživaju u životu i koji se raduju svakoj maloj sreći. Prošle godine je u ovom srcu Italije pobedio Džoni Herbert. Džoni nije Italijan, niti je vozio ferari, ali je doživeo ovacije.

Džoni je ove godine imao slabiji motor. Njegov zauber je pretposlednji prošao kroz cilj, sa dva kruga zaostatka za pobednikom Šumaherom. Obojica su doživela ovacije. Monca voli formulu 1.

U formuli 1 nema egoizma ni lokalpatriotizma. Nemci domaćim trkama smatraju one u Hokenhajmu, na Nirburgringu, ali i u belgijskoj banji Spa. To je realni domet prosečnog ljubitelja ukoliko želi da trku posmatra uživo.

Naša domaća staza je već deset godina Hungaroring u Mođorodu kod Budimpešte. U bogatijim vremenima bio je to Seltveg, u susednoj Austriji. Nekadašnja SFRJ zamalo nije dobila svoju stazu, jer je formula 1 jednim točkom već bila u Rijeci.

Ali, tada nam ni Monca nije bila daleko, a agencije su ozbiljno razmišljale o organizovanju grupa za trku u Australiji. Ipak, u periodima zimskog preživljavanja ljubitelji formule 1 ne razmišljaju o nedostižnom. Za uživanje je dovoljno da omiljene trke prate na malim ekranima.

Naravno, kao što i demokratija ima granice, tako i uživanje mora da bude ograničeno. Zahvaljujući pre svega Tesli, mogućnosti su višestruke: u formuli 1 možete da uživate u direktnim prenosima nacionalne televizije. Ovde reč "uživanje" treba shvatiti veoma relativno, jer od komentara u neograničenim količinama teško da ćete moći da čujete zvuk motora ili da se koncentrišete na trku.

Druga mogućnost – koju trenutno sanjam svake noći – jeste da u prenosu uživam uz pomoć satelitske antene, jer ću tada moći da vidim i proglašenje pobednika, a i da čujem himnu bez stručnog komentara.

Treća mogućnost – zasad apstrakcija – jeste da se uključim u mrežu pretplatnika neke od digitalnih TV-stanica, koje preko satelita emituju prenos na nekoliko kanala. Gledalac daljinskim upravljačem režira prenos birajući da li će da prati borbu za prvo ili za pretposlednje mesto.

Tada ću najverovatnije fiksirati kameru na crveni bolid ferari i gledati ga onom upornošću kojom je Radovan Treći gledao svoju omiljenu seriju o Džordžu, sve dok crvena lepotica ne postane virtualna realnost i preseli se u dnevnu sobu.

Posle toga ću vreme uživanja preseliti na sveže asfaltirane ulice velegrada. Onda će i staze formule 1 ponovo biti nadohvat ruke.

LJUBOMIR PAJIĆ