Frekvenciju moga bića često pogađa treperenje tehno muzike. Obred koji priređujem na rejvu je sledeći: igram uporno i neumorno po ritmu koji diktira disk-džokej. Prepuštam se umetnosti kombinovanja ritmova i ostalih zvučnih efekata, koje proizvodi D. J., i pružam mu potpuno poverenje. Moje stanje i D. J. su uročno-posledično vezani. Znojenjem, koje je neminovno, izbacujem otrove iz sebe. Pijem mnogo tečnosti ili vitaminske sokove, da bih se brže čistio. Isti primer možemo naći u religiji, mislim na post. Na taj način muzika postaje moja religija a ja njen vernik.

Na početku je muzika sporija, da bi nam se tela opustila, zagrejala i razdrmala. Svi su nasmejani, neko iz pomodarstva ili usled uticaja droge, a nažalost, samo malobrojni su ozareni jer su svesni pročišćenja i samospoznaje do koje će, nakon dužeg ili kraćeg vremena, doći. Neminovno se odbacuju eventualni česti kompleksi, napetost i rezultat je duhovno opuštanje i uzlet u više sfere svesti. Igra uz tehno je jednostavna i zato je privlačna i originalna. Samo prepustiš telu da treperi što bliže frekvenciji muzike. Neretko se dešava da novopridošlice ostavljaju pivo ili druga alkoholna pića i počnu, u početku stidljivo, da igraju. Mislim da je to umetnost. Čovek koji uspe tako brzo, samo uz puno muzike da promeni tradicionalno mišljenje i olako prihvaćene stavove jeste umetnik.

Pošto je ta muzika zapravo spoj plemenskih praritmova i orijentalne instrumentalno-vokalne muzike za meditaciju (pre svega), pa sve to u obradi digitalnih audio uređaja, igra umnogome podseća na plesove afričkih, ili bilo kojih drugih primitivnih plemena. U tom plesu, uz pomoć ruku i pogleda, vizualizujemo neke slike koje nam u tom stanju, iz podsvesti ka svesti, projektuje muzika. Svemu umnogome pomažu i svetlosni efekti, koji su, naravno, podređeni razvijanju mašte i čula, i odbacivanju, na trenutak, bliske prošlosti i budućnosti iz sećanja i misli, samo zarad lakšeg ulaska u hipno-t rans. Naravno, sve zavisi od ritma i ostalih zvučnih efekata.

Polako dosežemo stanje u kome više ne primećujemo: čudne, obične, ružne ili lepe ljude, već su oko nas samo individue koje su u potrazi za sobom. Tada smo na pragu transa. Više nismo u klubu, na terenu ili u hali, već, na biblijskom čistilištu. Već tada se mogu čuti krici, vrištanje ili naoko besmislene reči. To se čuju bića koja su ispunila svoju egzistencijalnu prazninu i postala svesna nekih njima bitnih istina, postajući spremna da se otisnu u neke druge dimenzije svesti i duhovnosti, makar i na kratko.

Zapravo, tehno je mnogo više od muzike i umetnosti. On duboko zadire u psihologiju i to ga, kao pravcem u umetnosti, čini tako uzvišenim i teško shvatljivim, ali kada prodremo u njega, on postaje jednostavan. Ne, nije pretenciozno reći da je to istovremeno i uzvišena umetnost i nauka (u sferi muzike), kad je očigledno da na nenametljiv način, suptilno pozitivno utiče na psihu i rezon mladih. Pozitivan uticaj na psihu trebalo bi da bude jedan od primarnih težnji umetnosti, pa uzevši u obzir pacifizam i slobodu mišljenja kod iskrenih rejvera, mislim da je tehno-kult to ispunio.

Gde je tu umetnost i gde je tu umetnik? Umetnik je, evidentno, D.J, a umetnost – sklad koji stvaraju vinil i aparati vođeni njegovim umom, sluhom i rukama. I, konačno, ekstaza, u koju, sve to skupa, dovodi njegove slušaoce. Skeptičnih prema ovom pravcu u muzici je toliko da ih svrstavam u stereotip, smatram da velika većina takvih pripada duhovima koji jednostavno ne žele da dublje prodru u umetnost, ma u kojoj formi ona bila. Za njih umetnost postoji samo radi zabave i kao zabava. Mislim da su ti ljudi siromašni i hendikepirani teško vidljivom slepoćom, gluvoćom i nesposobnošću da se rečima iskažu.

Umetnost je praiskonska težnja za znanjem i prenošenjem znanja. A znanje je težnja ka uzvišenosti i savršenosti. Za put ka Bogu treba samo odabrati formu koja nam najviše leži, sve ostalo već postoji i urađeno je. Samo treba disciplinovano slediti svoj put i imati snage odupreti se zavodljivim silama koje bi da nas odvedu na razne stranputice. A, za to je prethodno potrebna samospoznaja, a zatim vera u ispravnost svog izbora.

Ja sam odabrao, prevashodno, put muzike, pravac tehno i srećan sam što mi je omogućeno da toliko putujem i dopirem tako daleko i saznajem toliko mnogo, samo zahvaljujući slušanju i igranju. Darovi koje donosim sa svojih putovanja definitivno ispunjavaju moju duševnu prazninu i ja postajem samoostvaren čovek, svestan sebe i snage da druge povedem putem saznanja i transcedencije.

MILIVOJE JANKOVIĆ, student TV režije