Ja ne znam šta bih radio Da nemam radio... (Ljubivoje Ršumović)

Počelo je od drvenog "Kosmaja" iz kojega su mali ljudi na raznim jezicima govorili o Indokini, caru Bao Daju, nekom Ho Ši Minu, Atlantskom paktu, rezoluciji Informbiroa, smrti nekog Staljina (od koje je – čak je i predškolsko dete moglo to da razume – mnogima laknulo), o atomskim i hidrogenskim bombama, ali i o stvarima za decu zanimljivijim i lepšim, od kojih dete ne hvata opšti i nejasni strah od odraslih (sasvim opravdan, ispostaviće se kasnije). Radio-aparat bio je fascinantan: drvena kutija sa okruglim osvetljenim brojčanikom po kome kruži plavo-bela igla, nalik na iglu kompasa, koja traži stanice; pola su srednji, a pola kratki talasi. Bio je to sjajan radio; ima ih koji rade i dan-danas. Klinac od pet-šest godina, jedinac i samim tim doživotno usamljen (što nije tako loše; vidi "Vreme uživanja" "Samoća", "Vreme" br. 380), u radiju je nalazio izvor apsolutno fantastičnih zadovoljstava: muzika, vesti, razne priče o raznim stvarima, očaravajući egzotični jezici, čudna mesta koja se zovu Hilversum, London, Keln, Vašington, Moskva, Tirana; razni ljudi koji se zovu Mao Ce Tung, Džon Foster Dals, Adenauer , Olenhauer, Ajzenhauer i Makartur, Lumumba i Čombe, Naser i Nagib, Haile Selasije (car Afrike i Azije...), Kvame Nkrumah, Abd El Krim (dobro je zvučao), Ben Bela (još bolje). U zimskim noćima slušali su se London i Moskva, Glas Amerike i Grga Zlatoper, Radio Vatikan i Radio Sloboda na ruskom, Radio Tirana tu i tamo (dosadno), ali sve sa podjednakim strahom i adrenalinom. Bilo je "zabranjeno", ne nekim posebnim propisom, ali onako nekako – uopšte; deca imaju tu sposobnost da sama intuitivno shvate šta je poželjno, a šta nije i to je prvi korak tužnog procesa socijalizacije. Jedino je radio, međutim, mogao da pruži nekakavu opštu naznaku u pogledu globalne politike i vrednosnih opredeljenja. Mali ljudi iz drvene kutije govorili su sa različitim nivoima uverljivosti suprotne stvari; slušalac je mogao da donosi svoj sud. Taj "Kosmaj 49" imao je jednu ogromnu prednost: hvatao je mnogo stanica. Mogli smo da dobijemo i onaj nemački "Volksempfanger" (narodni prijemnik) sa samo jednom frekvencijom...

U ta doba, sredinom i krajem pedesetih, počeli smo da pravimo "detektore": primitivne prijemnike sa kristalom ili germanijumskom diodom, od dva-tri dela (antena, kalem, promenljivi kondenzator, dioda, slušalice i slična sitnež sa furde), bez baterija. Noći su prošle u traženju stanica i razvlačenju žica s krova na krov; džeparci su potrošeni na otpornike, kondenzatore, nemačke i američke radio-uređaje iz Drugog svetskog rata na vojnom otpadu ispod Kalemegdana i otpadima ispod Karaburme; sve to da bi se uhvatilo i čulo što više.

Kako je dete raslo, a vremena se menjala, tako je i radio dobijao drugačiju ulogu, mada podjednako značajnu. Umesto Ajzenhauera, pažnju je privukao Vilis Kanover, pokojni legendarni voditelj džez emisija VOA; iz nekog razloga Radio Luksemburg postao je važniji od Grge Zlatopera (valjda zato što je pokojni Grga bio donekle monoton...). U zimskim noćima čuli su se: Litl Ričard, Džeri Li Luis, Pletersi i sličan svet; Tirke je kasnije tvrdio da je jedini pravi rokenrol onaj koji se čuje iz krčkavog tranzistora ili starog "Kosmaja" na žuru, dok neko drži žicu od antene. Tih godina su se i domaće radio-stanice malo prenule i počele stidljivo da emituju "šlagere", sve više džeza, pa i emisije tipa "Željeli ste – slušajte" (Radio Zagreb u podne); rokenrol se probijao polako, ali sigurno. Onda se pojavio Nikola Nešković, poznat kao "Prijatelj zvezda" i sve je otišlo k vragu.

Radio – sada već tranzistorski, dakle portabl i na baterije, konkretno jedan model "Sharp" koji je mogao da padne u more i svira dalje kad se ispere slatkom vodom i osuši – ostao je najbolji drug usamljenog dečaka. Kasnije će to opisati pokojni Fredi Merkjuri ("Queen"): "Sedim sam i gledam tvoje svetlo, jedini moj prijatelju u tinejdžerskim noćima" ("Radio ga ga"). Radio, naime, ima nekoliko velikih prednosti: ima neko ko bira i pušta muziku; tu i tamo ima pametnih i duhovitih ljudi koji nešto zanimljivo pričaju; posle se pojavila i mogućnost da se čovek javi radiju telefonom i da se sit ispriča; mogu da se biraju stanice – u neograničenim količinama, pogotovo u poslednje vreme, kada su kvalitetni prijemnici širokog opsega postali masovni i jevtini; pošto država misli da je televizija važnija, radio je ostavljen na miru da vesti emituje odmah i mnogo slobodnije. Kad god je neka frka, sluša se radio; svi se sećamo 10. marta 1991 – dana velikog straha – kada je samo Radio Pančevo emitovao kontakt-programe i vesti o onome što ni za koga drugoga nije smelo da postoji, a Radio B92 i RTV Studio B su bili zatvoreni protivzakonitim policijskim upadima.

Pisac ovih redova imao je privilegiju da bude sa obe strane radija: pred prijemnikom (celog života) i ispred mikrofona (od 1990). Teško je reći koje je uživanje veće, jer je reč o dve različite discipline. Biti pred mikrofonom, u živom kontakt-programu bez filtriranja poziva, u nezgodna vremena, uživanje je adrenalinsko; slušati radio u današnje vreme, u svom toplom domu, sa modernih digitalnih prijemnika koji vam daju ceo svet za četiri baterije od 1,5 V, uživanje je mirno i bezgranično. Nema te televizije koja može da mu konkuriše; televizija je vulgarna, pomodna i precenjena; radio je pouzdan, pristupačan i nekako otmen; njegova elegancija ontološke je prirode, jer sa kvalitetnim prijemnikom i nešto rezervnih baterija u džepu imate ceo svet. Valjaće vam.

Miloš Vasić