Muž me vara.

Ona je mlađa i veselija od mene, vidno mlađa i veselija. Preziva se kao on i kao ja, a ime joj je jedno od lepših.

I ne mogu im ništa.

Otkrila sam ih pre skoro godinu dana, a imam osnova da sumnjam da njihova veza traje i cele četiri. Preotela mi ga je ispred nosa, moguće – čak i u mojoj rođenoj kući. Pojma nemam kad i kako. Samo sam letos, na moru, shvatila da je on gleda. I od tada ih pratim.

Izgleda mi kao da se obožavaju. Maločas sam ih posmatrala kroz odškrinuta vrata: prvo su nešto ćućorili i njuškali se, pa odjednom skočili i počeli da igraju. Lepo su izgledali. I smejali su se. Na kraju ju je on podigao, a ona je blistala.

Ona je, po meni, lepa. Neverovatno umiljata i ljubazna. I nekako je mudrica. Često je duhovita. Nikad umorna, zanemarljivo retko nervozna. I uvek hoće. Sa njim, i na pijacu. Kad se približi vreme njegovog dolaska, sva se pretvori u uho, osluškuje korake. Tačno zna koji su njegovi. I onda trči do ulaznih vrata, nacrta se ispred, sva u osmehu pogleda usmerenog tamo gde će se pojaviti njegovo lice. Odnedavno je počela i da se šminka, istina samo usne. Da mene, pita ta korekcija joj je sasvim nepotrebna ali dobro, 'ajde kad hoće da se šminka – nek se šminka, lepo joj stoji i lepo to radi. Šminka se, kaže, zato što se on zadivi kad je ugleda. Strašno! Pre neki dan sam je videla kako vežba, skakuće i previja se uz televizor. Dobro je za struk, kaže. I: ajde vežbaj i ti, vidiš kako si se ugojila. Pri tom mi se anđeoski-dobronamerno smeška.

Ona svima priča da smo nas dve drugarice. Često me grli i ljubi, onako iz čista mira. U stvari, po ceo dan je tu negde uz mene, čak trčka za mnom iz sobe u sobu, učestvuje. Hoće da smo zajedno: kad ja usisavam i ona bi, kad pijem kafu ona hoće isto, ali preferira sok, daje mi pola jabuke; čokoladu, uz njen velikodušni blagoslov, sama uzimam. Pominje ga, i to skoro samo na nekim važnim mestima priče, tek toliko da me podseti. Ako treba negde da krenemo, obavezno pita ide li i on sa nama. Istina, ne razočara je negativan odgovor. I istina, prepričavanje događaja počinje rečima "kad smo ja, on i ti". Ne garantujem za verodostojnost redosleda zamenica, nije ni bitan, bitno je da me uključuje.U poslednje vreme i on javno iznosi njihove zajedničke dogodovštine. I mene pominje u njima. Ne znam otkuda im uopšte materijala za priču kad često nisu skupa ni pola sata dnevno. Valjda ga ona zato i doživljava kao praznik.

Ona me stalno posmatra. Zapitkuje bez prestanka. Zašto spavaćica, u kojoj se ne izlazi, ima čipkani ukras? Zašto oblačim tu svečanu majicu zbog običnog sastanka? Ne idu mi te pantalone uz te cipele, a i lak na noktima mi se pokvario. Kako smem da izađem tako aljkava? Pravi se da je savršena. I da bi ona, naravno, bolje i lepše. Što je najveći štos, ja sam je tome učila! Da joj nisam ja pokazivala kakvo je držanje u devojaka, bila bi grbava; da joj nisam ja ukazivala da sagovornika gleda u oči, bila bi tunjava; da nije kod mene videla knjige, ne bi joj bile važne. A sad, eto čime mi uzvraća!

On padne u nesvest od milja na "ja sam ti postavila da ručaš", zapenuša od zahvaljivanja na "evo, obuci ovaj džemper, najlepši ti je" i na, uostalom, sva njena cvrkutanja. Koja su, moram priznati, zaista ženstvena.

Ja mu svaki dan postavljam, svaki dan mu dajem vremenski izveštaj ne bi li se adekvatno odenuo, da ne pričam o tome koliko se trudim da uopšte ima šta da obuče – pa se niti ne osvrne. Prekida me usred užagrenog pričanja nekog tračarenja samo zato što je ona nešto izustila i pri tom me, pun dragosti zato što mu se obratila, gleda; njoj otvara vrata od auta; njoj namešta stolicu; pridržava joj jaknu, čak i zakopčava; brine da li joj odgovara temperatura supe, koka-kole, da li joj je dovoljno slano, da li pomorandža ima koštice, ima li cipele za pozorište.

Ona se pola sata smeje na svaku njegovu glupost. I pri tom ga gleda zadivljeno. Oprašta mu ako vikne i pre nego što ju je zabolelo. Sva je važna kad joj kaže "uključi mi printer". Neprecizan citat. Kaže joj "molim te, uključi mi printer". Oni su tim. Ne sme da se diše dok on radi. Kad pitam zašto, kaže "što pitaš uopšte, pa radi čovek!" Strašno. Opominje me ako u kući nema kisele – doći će žedan, šta da pije? Banderas joj na njega liči. Čini mi se da je i slova naučila samo da bi se njemu dopala. Svaki crtež mi pokazuje uz napomenu da ćemo ga i njemu pokazati. Trudi se da ima pametne komentare, a potvrdu da li su i koliko pametni traži na mom licu. Šta on misli, ne mora da gleda – oseća.

Ja? Ja sam super. Blago rečeno. Jer, lepo ih je gledati. Zato što znam da će ona umeti i sa drugima da se smeje. Zato što se sa njom on i sa mnom smeje. Ukratko: zato što je ovo jedini trougao koji bih sebi poželela. Sve preporuke onima koji još nisu probali.

Sonja Ćirić