"Kada bi pogledao dalje od neposrednog problema ustajanja, obavljanja dosadnih obaveza da se umije, obrije, obuče i jede, nije video pred sobom ništa zanimljivo, osim pešačenja ulicama sve do autobuske stanice, pored kuća koje su iste kao i njegova, pa dugog čekanja u redu, sporog probijanja kroz zagušene gradske ulice i osmočasovnog rintanja u skučenoj kancelariji koja je, kao i njegova kuća, obilovala polomljenim stvarima, obezbojenim, izbledelim, okrnjenim, izgrebanim, prljavim, stvarima koje više ne funkcionišu. One su jednostavno govorile isto što i unutrašnjost njegove kuće: to je tvoja sudbina. Pokušaj koliko god možeš, ali nikad nećeš mnogo popraviti. Smatraj se srećnim ako uspeš da sprečiš da još brže propadne".

Ovo što ste pročitali nije poslednja strana dnevnika samoubice, nego pasus iz pripovetke Čovek koji nije hteo da ustane sjajnog britanskog pisca Dejvida Lodža. O čemu se radi? Čovek jednog jutra, ni po čemu različitog od hiljada svojih prethodnih i, po proceni, hiljada budućih jutara, naprasno odluči da ne ustaje iz kreveta. Mislim, nikad više! Da provede ostatak života u toploj postelji, zaštićen od nepojamne ružnoće sveta. Hrabar čin, dostojan jednog rezigniranog Engleza. Neću vam reći šta je bilo na kraju: to možete da pročitate u panorami Nova engleska pripovetka Dragane R. Mašović, izd. SKZ 1980.

Verovatno ste svi mnogo puta prošli kroz sličnu jutarnju kalvariju, ali niste, kao ovaj britanski ekstremista, iz nje izvukli krajnje konsekvence. To obično izgleda ovako: čovek se probudi, otvori oči, s užasom shvati da se i dalje vrti na trećoj steni od Sunca, i da je svet u međuvremenu, obrnuvši još jedan krug oko sopstvene ose, uspeo da postane za još jednu suptilnu nijansu odvratniji; ako pri tome još i uključi radio ili TV da čuje šta ima novo, samo će ga blažena jutarnja lenjost sprečiti da se obesi. Onda se protegne, promeškolji, i zaroni glavu u jastuk kao da će ga ovaj zaštititi od svega. Zatim ponovo zatvori oči, spreman za sveti ritual dremke, misleći: "naravno, znam da moram da ustanem, znam da moram da uskočim u odelo i celog božjeg dana otaljavam naslovnu rolu u svom životu; ali dajte mi vremena, samo pet minuta svakojutarnje slatke smrti, i biću kao novi". I onda žmuri, ravnomerno diše, bezuspešno pokušava da pronađe motiv za izlazak iz kreveta. Na kraju, naravno, popušta: dotiče bosim nogama hladan pod, i tako otvara sezonu nevolja koja se zove jedan dan u životu. A ničega od toga ne bi bilo da je lepo ostao u postelji, pod čuvenom jorgan-planinom!

Ne znam šta se s čovekom zbiva kad spava, ali činjenica je da buđenje nije tako bezbolan proces: čovek se nečega seća, oseća kako mu brutalnim upadom jave nešto dragoceno upravo beži. Zato oseća potrebu da se budi i ustaje polako, u etapama: svet izvan kreveta ume da boli i da povređuje. Da bi se stupilo u nj, treba vam sva energija ovog sveta; a ona se akumulira polako, kroz proces pristajanja: u redu, evo, ustajem! Setite se samo kako su vas roditelji budili za školu, obaveznu vakcinaciju ili ekskurziju u Kumrovec: bio je to za vas prvorazredni akt nasilja, gori od vrućeg šamara. I utoliko je dragocenije bilo onih pet-deset minuta slatkog ničega, pre nego što razmaženi i zahtevni hegemon zvan Stvarnost u potpunosti zaokupi vašu pažnju.

Jedna od strašnih nuspojava totalitarnog uređenja ili filozofije života jeste i vulgarna i brutalna ekonomija vremena: tu za fine prelaze nema mesta, sve je dža ili bu. U vojsci to izgleda najjezivije: onog trenutka kada biće zvano Desetar zaurla Ustaj, vojsko, vi već treba da veselo hopnete sa ležaja na kolajisani pod, po mogućstvu uz uzvik Ojha! Iako ste samo milisekundu pre toga sanjali kako mazite svoju draganu, ili sedite u nekoj kafanskoj bašti, ili se brčkate u Rovinju. To je toliko traumatično da sam morao da pribegnem lukavstvu: zamolio bih onoga ko dežura te noći da me probudi petnaest minuta ranije, da mogu da se natenane suočim sa prisilnim povratkom u stvarnost.

Nije teško razumeti otkuda toliki užitak u neuporedivoj sabajle-dremki, zašto je ono probuncano još samo malo obavezan deo jutra miliona: tako se um i telo još neko vreme održavaju u rajskom snovitom stanju, daleko od banalnih kauzalnosti Sveta. A kada se konačno rasanite i spremite se za degutantnu društvenu igru, jedan deo vas – možda najvredniji – nestane do sledeće noći. Ili zauvek. Kao san koji ste zaboravili još pre buđenja.

Za kraj, evo još jednog znakovitog citata iz pripovetke Dejvida Lodža: "Tačno je da nije više voleo život. Ta misao ga prože nekom vrstom očajničkog zadovoljstva. Više ne volim život. U životu nema više ničega što bi mi pružilo zadovoljstvo, osim ovoga: da ležim u postelji. Međutim, to zadovoljstvo mu kvari sama pomisao da mora da ustane. Pa dobro, zašto onda da ustaje? Zašto mora da ustaje"?

Možda je odgovor toliko jednostavan da ga se niko ne doseća: da bi ponovo legao. I da bi sledećeg jutra, po ko zna koji put, iskusio neuporedivu lepotu plemenitog stanja dremke. One koja olakšava prelaz iz ništavila sna u ništavilo jave.

Teofil Pančić