Da me Mira nije probudila u nedelju uveče, verujem da bih spavala puna dva dana. Posle slave kod Milice bila sam sita, bilo je toplo, a ni snovi nisu bili loši.

"Kad si stigla?", pitala sam je.

"Danas", reče. "A sutra u osam u 'Reksu' je promocija."

"Vidimo se onda sutra u osam. Koliko ostaješ?"

"Desetak dana."

"Super."

Posle dva gutljaja kafe setila sam se da sam danas već ustajala. Pa da, bio je Sale i pili smo čaj. Rekao mi je da Amerikanci bombarduju Irak i nagađali smo moguće uzroke.

"Da se Monika nije zaljubila u Sadama?", pitala sam.

"Ma jok, bre, Bili je u frci pa spušta dimne zavese", kaže Sale samouvereno.

"Uau, mora da se dobro dimi", rekla sam.

Dakle, promocija. Mira mi je koleginica iz generacije sa fakulteta. Nismo se videle deset godina. Prošle zime telefonirao mi je njen muž i rekao da mi Mira iz Londona šalje pozdrave i zbirku priča koje je u međuvremenu napisala. Zbirka se zove "Slučajevi" i ima dvadeset četiri priče. Našla sam izdavača, i knjiga je proletos izašla.

Svi smo bili razočarani slikom na koricama.

"Kapiram prerušavanje kao metod za zbunjivanje protivnika, ali čitaoci mi valjda nisu protivnici", rekla je Mira.

"Što, baš je sladak onaj žuti petao", dodavala sam ulje na vatru, "a i gospoja je fina."

"To je isto kao kad bi na knjigu Bukovskog stavio idiličan seoski pejzaž", kaže Mirin muž.

"Ta stilska figura se, gospodo, zove kontrast i može biti prilično efektna. Moj naklon, gospodo", nastavila sam ja sa dodavanjem ulja.

"Uh, što će prosečan Srbin tako da razmišlja, ubilo se", reče on.

Ipak smo uspeli da promenimo izgled knjige. Škart je napravio fenomenalne omotnice u koje smo uvili svaku knjigu. Kakva rašomonijada – svaka knjiga izgleda drugačije! To već ima nekog smisla.

Na promociji u Reksu služe viski i masline. Bilo je još koječega, no više od ovoga me nije interesovalo. Sadržinu dve čaše sa viskijem sipala sam u jednu i u kratkom vremenskom intervalu to ponovila tri puta. Oooops!

Ušla sam u bioskopsku salu kao da sam ušla u vremeplov. Ljude koji su tamo sedeli poznavala sam pre više od deset godina. U međuvremenu ih nisam videla.

Slučaj 1: A.A, još uvek crvenokosa, ima dva sina. Dečko s kojim je bila u ono vreme, kaže, prošle godine je skočio sa devetog sprata držeći flašu piva u ruci. Znam, rekla sam, nisam ga videla godinama, a onda sam ga srela nekoliko dana pre no što je pukao. Popili smo kafu. Već je bio sa svim pomiren.

Slučaj 2: E.E, ima malu izdavačku kuću, zadovoljan je. Predstavlja mi svoju ženu i ostavlja karticu. Čini mi se da se nimalo nije promenio. Ko zna? Možda i ja njemu tako izgledam.

Slučaj 3: I.I, radi u školi, već dugo nije primila platu. Izdržava me muž, kaže. Kad si se vratila iz Rijeke, pita me. Pre šest godina, kažem. Baš si potrefila, uzvraća.

Slučaj 4: O.O, takođe radi u školi. Rasturili su nam fakultet, kaže. Pa, sve su, sležem ramenima.

Slučaj 5: U.U, srele smo se letos na splavu u Zemunu. Već smo razmenile priče. Imaš lepu frizuru, kažem joj.

Neko je napravio kratak film o knjizi. Mira je čitala priče. Prisutni su se smejali.

Izašla sam iz sale s jakim koncentratom prošlosti. (Za ovde ili za poneti?) Verujem da sam se i fizički bila transformisala u dvadesettrogodišnjakinju. Šta se dešava?

Krenula sam u kafe gde prave dobar makjato. Šanker je dramaturg, daću mu knjigu da pročita. S visine je pogledao knjižicu i rekao da upravo piše nešto ozbiljno. "Glup je kao i svi intelektualci", citirala sam u sebi Glen Klouz iz filma "Opasne veze". Knjigu sam dala nekom drugom.

Padao je prvi pravi ovogodišnji sneg. Bilo je uzbuđujuće hladno.

Na Bulevaru, naslonjen na pult zatvorenog kioska, promrzao i pijan stajao je čovek i recitovao:

"Ako te ko pita,
ledeno mi srce
i ledena kita."

Bila je to strofa iz Mirine knjige.

Brankica Mikić