Tekst iz vanrednog, ratnog broja.

Otišla je u penziju bez ikakvog opravdanog razloga, u vitalnim godinama i radnim sposobnostima na kojima joj mogu pozavideti mnogi predmeti koji su ostali u upotrebi. Čime je to npr. šal zaslužio toliki radni vek i čovekovu pažnju? Em je muško, em je sezonac, a poseduje i neizlečivi porok. Kad ti je najpotrebniji, on zakaže – jednostavno se izgubi. Kreneš da bunariš po rukavu, gde si ga prethodno ostavio, a njega ni od korova. Isto važi i za kišobran. Nosiš ga po ceo dan, i baš kada počne da lije – njega nema. Ostao gospodin u donjem delu nekog čiviluka u društvu neke sekretarice, koja ga posle mesec dana servilno valja gostima svoga šefa. I olovka ima sličnu karakternu crtu. Mota ti se po džepovima, ume i da ubode, a kada dođeš u red pred neki šalter, nje ili nema, ili se sakrije u najudaljeniji deo postave i ismejava te dok je nemoćno napipavaš, sve dok te ne izguraju iz reda. Kupiš novu na kiosku i ponovo u red. Stara olovka, budući ljubomorna, posle izvesnog vremena pusti onu plavu sadržinu i natera da se presvučeš. Tvoja "favorit-garderoba" odlazi na hemijsko, jer nemaš drugo rešenje po ovoj skupoći.

Maramica od batista (o njoj je reč), predstavljala je izraz velikog priznanja za njenog ponosnog posednika. Obično bi se pravo na samostalno nošenje sticalo početkom školovanja. Mama je proveravajući sadržinu đačke torbe obavezno pitala za maramicu, koja je zauzimala svoje mesto u desnom džepu pantalona (kratkih jer je septembar tada bio topao). U početku se vadila "na prazno", da se pokaže prisustvo njenog autoriteta. Usred priče, u "školskom", zauzme se poza, izvadi maramica, po polovini rasloji, prisloni na nos i dune "lažnjak" – samo da se zna. A ona, onako uštirkana, pusti miris majčinog perfekcionizma i šapne ti da se ne mangupiraš, kao da ti ukazuje na neprirodnost uklanjanja pupčane vrpce. Vratiš je složenu na mesto, pa uživaš u kopijama svog ponašanja koje si prvi izazvao kod vršnjaka.

Vreba se nova prilika za demonstraciju i eto je za vreme velikog odmora. Posle organizovane užine, vadiš iz torbe jabuku, pa razviješ u punoj površini. Brišeš već čistu jabuku, glancaš je do visokog sjaja i posmatraš učinak. Ponavlja se istovetna koreografija kao onomad kad si duvao nepostojeće sline. Potom zagrizeš pretenciozno, otkineš polovinu, smestiš je u duplju, a ona za trenutak neposlušna, razapne ti usta i za trenutak parališe postupak. Nepcima potisneš ćoškove, omogućiš pokret donjoj vilici, posle čega se sokovi razliju. E, pa taj ukus se ne može ponoviti. On je začinjen i trijumfalizmom, jer sve po redosledu urade tvoji drugari. Složiš maramicu po ispeglanim ivicama, a ona poslušna zauzima prvobitni položaj, kao da nije onoliko mučena.

Sledeća prilika ti se ukazuje posle fiskiša. Oznojen, širiš je ovog puta na polovinu, pa brišeš prvo lice. Zaklon njene veličine ti omogućava da digneš pogled prema delu dvorišta gde uočiš da devojčice koriste one svoje bele, po rubovima heklane maramice. Neke vas zagledaju. Ubeđen si da gledaju samo tebe. Daješ značaja tom činu, pa pumpaš ponos taman na vreme. Sve ovo zbog maramice koju posle prvi koristiš za brisanje vrata, jer tvoji još uvek brišu lice. Doveče, potapaš maramicu u ceđ, po uputstvima majke, koja zapazi tvoju opčinjenost, pa te ujutru daruje tatinom "za izlaske".

Kasnije tokom izrastanja, koristiš maramicu kao sav normalan svet. Ako si mnogo "zabidžio", naučiš da pereš i peglaš maramicu. Štirkanje svi batale.

Papirne maramice potisnule su gornje od batista, upravo kada je tvoja saputnica izmenila tvoj jelovnik i navike. Nigde one supe, njoka, ajvara, uštirkane posteljine, džigerice, pa ni jabuke. Ova priča zanosi na puku žalopojku jadnog Edipa. Strpljenja malo, izvući ćemo se nekako.

Samo su stariji ljudi zadržali maramicu od tekstila kao deo korisne navike. Međutim, uočena je i pojava nošenja maramica iz sasvim drugih razloga. Kod jednog mucavog tipa koji se zaigrao u premijerskoj fotelji, maramica predstavlja deo modnog trougla. U društvu svilene crvene kravate i zlatnog štambilj-prstena, šepuri se iz levog džepa sakoa svilena crvena maramica. Društvo stalno, samo se menja boja (prsten je uvek zlatan, ali bi za slučaj potrebe, jastučić za slovo M zasigurno bio punjen crvenim mastilom). Moda je to brate mili. Džaba ti što si glancao jabuku i mučio se da sričeš ona slova, kada sada nemaš lovu da složiš boje košulje i džempera. Šta ti vredi što umeš tečno da čitaš, kada to nije uslov za obavljanje bilo kog ozbiljno posla. Zacrveniš se kada slažeš, a onaj muta cepa po budžetu, kao da ga je sam pisao. Usred pevanja balalajke, prevuče on preko čela onu crvenu maramicu i kroz zaklon prati tatu u raspoloženju.

Tugu na stranu. Bliži se dan sa isplaniranim scenarijom. Na lomaču se bacaju crvene i ostale svilene maramice i kravate. Suče vatra i nadjačava pesmu. Pesma goni u kolo. Kolo vodi kolovođa. Onako usamljen i sav istaknut poteže belu maramicu i cupka u mrak vioreći maramicu do isceđenja. Nije jedini. I ostali vade bele maramice i vidno ih ističu. Neobično kolo se udaljava. Pristigli neprijatelj nema koga da primorava na predaju.

Filip Golubović