Ne mogu baš da kažem kako se živo sećam istorijskog leta Apola 11 od pre trideset godina i onog dana kada je Nil Armstrong, izašavši iz lunarnog modula Orao, ostavio trag svoje šljampave cokule u Mesečevoj prašini izgovorivši čuvene reči: "Ovo je mali korak za čoveka, ali veliki za čovečanstvo." Naime, u to vreme bio sam tek klinac koji se s velikom mukom borio za džeparac, svoja dečja prava i koji minut gledanja TV-a posle osam uveče. Veliki događaj odigrao se 20. jula 1969. godine, oko pola deset noću po kontroli leta u Hjustonu. S obzirom na to da je tadašnja Jugoslavija, za razliku od ove današnje, išla ispred Amerike, trebalo je da od roditelja, umornih od mojih svakodnevnih budalaština, pribavim dozvolu za ustajanje u cik zore 21. jula, i da uz sve to, sa svojih pet godinica, ukapiram značaj događaja, tj. zbog čega to tata i mama cele noći dežuraju pored ekrana. Srećom, letovi na Mesec iz programa Apolo potrajali su sve do decembra 1972, kada sam bio taman toliko mator da se za čitav život inficiram slikama kosmonauta koji po Mesecu veselo skakuću ili se vozikaju po njemu u nekom smešnom kartingu, u svojim napumpanim srebrnobelim odelima, pod zagonetno crnim, neprozirnim vizirima.

Čim sam iste godine krenuo u školu i postao Titov pionir, a zatim i komandir pionirske čete, počeo sam da razmišljam kako to da su se Meseca prvi dočepali Amerikanci a ne mi – Jugosloveni, naročito pošto su me na časovima Poznavanja prirode i društva podučili šta sve drugi nemaju a mi imamo. Iz Idrije je prosto kuljala živa, Trepča se slamala od tereta silnog olova i cinka, Bor nije znao šta će sa bakrom, u Bosni se gvožđe kopalo i topilo maltene u svakoj mahali, o Dinarskom masivu i rudi boksita da i ne pričamo, a kad sam čuo da su kod Žirovnice Slovenci nabasali na uran, moje čuđenje bilo je još veće. Tek kada sam krenuo u šesti osnovne pojavio se čovek koji mi je objasnio razlog naše zapanjujuće inferiornosti. "Naša zemlja ima sva potrebna prirodna bogatstva... osim rude kalaja", rekao je on hladno, skoro subverzivno. "Kako to nema, nastavniče?", umalo što ne izustih. Mora da tog kalaja nema dovoljno za sve ali, opet, ne mora baš svako da lemi žice ili kalajiše tepsije. Valjda ga ima dovoljno za one kojima je stvarno potreban, ja bih se svog dela ionako dobrovoljno odrekao.

Međutim, ja zbog tog kalaja dugo nisam mogao da spavam. Legnem u krevet, mlađa sestra već dremucka zagrljena sa svojom lutkom, ja kobajagi slušam "Pop paralele" na tranzistoru sa slušalicama, a u stvari gledam u plafon i sekiram se što nas je priroda zakinula tamo gde nikako nije smela. Džaba ti more i ostrva, džaba ti šume, preostali metali i nemetali, džaba Tereza Kesovija i Cune Gojković sa sve Plitvicama i Triglavom kad nemamo sve što nam treba. I onda me je jedna misao probola kao munja oblivši me hladnim znojem: mora da se kosmički brodovi prave od kalaja! Ko nema kalaj, taj ne može na Mesec! To je jedini razlog što moj hipotetični tim astronauta Marković, Hrašovec and Živkov, inspirisan bratstvom i jedinstvom kao zenicom oka svoga (Srbin, Slovenac and Bugarin), nije uspeo da za prsa pretekne Armstronga, Oldrina and Kolinsa (čija je država pomenutim kalajem mogla da se razbacuje), i na Mesecu, kao na Ivo Džimi, uspravi jugoslovensku zastavu (sa Titovom slikom) baš tamo gde su se Amerikanci zainatili da pobodu svoju (bez Niksona). Da nam je priroda dala taj prokleti kalaj, mogli smo da ih preteknemo bar za pola sata, dovoljno bi bilo i za minut ili dva, pa da ih ostavimo da trunu od tuge na pustoj Mesečevini kao što je svojevremeno u trci za Južni pol Amundsen, Norvežanin, ostavio za sobom Skota, jednog Engleza, da se smrzne u snegu.

Trebalo je dosta vremena da shvatim kako je istina, ipak, malo drugačija. Vođeni mojim interesom za astronomiju i kosmonaute, roditelji su ubrzo počeli da mi nabavljaju knjige u kojima je crno na belo pisalo kako za vasionske letelice kalaj nema onaj značaj koji sam mu ja pridavao. Mnogo su važniji bili nekakvi kompjuteri, telemetrija, propulzija, aerodinamika... Sa godinama čovek svašta nauči: niti smo mi tako bogati svim i svačim, niti će onaj moj astro-tim (koji je još uvek na okupu, za svaki slučaj) ikad dobiti priliku da na Mesecu pokaže šta sve može i ume kad to već nije mogao u svojoj zemlji i na svojoj planeti. Svejedno, ime onog nastavnika koji mi je prvi otvorio oči, i to onako surovo, nikad nisam zaboravio. Ne samo zato što me je naterao da sopstvenu otadžbinu sagledam mnogo realističnije i da je konačno prihvatim onakvu kakva je, već zato što je čovek iz osnovne škole prešao da radi u vojni odsek. Prvo mi je uručio vojnu knjižicu, a onda me je slao redom na regrutaciju, služenje vojnog roka i vojne vežbe, da bi smo sada kontaktirali uglavnom preko poziva za mobilizaciju. Prisan, skoro drugarski odnos koji smo izgradili tokom prvih godina poznanstva produbljivali smo svakim pobedonosnim ratom u kojem je naša otadžbina učestvovala ili nije, samnom ili bez mene, u svim kombinacijama.

I tako smo stigli do dana današnjeg. Nekada sam mislio da je inž. Milivoj Jugin, čovek koji je jedini bio ovlašćen da Jugoslovenima objašnjava kosmičke avanture Rusa i Amerikanaca, drugi čovek po važnosti u državi, odmah iza druga Tita koji je u životu bio i bravar, i fotograf, i lovac, i doktor vojnih nauka, i državnik, ali nekim čudom ne i kosmonaut. Od misterioznog nebeskog tela, koje je prosto mamilo na avanturu, od koga su čoveku krila sama rasla, a duh u sekundi prevaljivao milione kilometara, Mesec je ponovo postao prozaičan izvor tzv. mesečine, prigušenog svetla pod čijim dejstvom muškarci ženama pričaju ono što sutra u po bela dana poriču. Ni Amerikanci više ne lete na Mesec u ime nauke i čitavog čovečanstva, preče im je da lete na Jugoslaviju i mlate Jugoslovene u ime tog istog čovečanstva, takođe na naučnoj osnovi. Što se mene, večitog optimiste, tiče – sve mi se nešto čini da u ovom životu od mene nikad neće postati kosmonaut i da nikad neću biti u situaciji da sa Meseca, poput Armstronga, poručim čitavom čovečanstvu nešto što će da se pamti ("Ovo je mali korak za jednog Srbina ali veliki za nebeski narod", na primer). Pomirio sam se sa još nekim tužnim stvarima, ali mi skromnost i strpljivost nalažu da poneku nevolju i prećutim.

I baš zato, kad čujem sve ove što lamentuju nad potrošenim fabrikama, elektranama, putevima, trafo-stanicama, aerodromima i mostovima, mogu samo da im kažem: kad sam ja svesno mogao bez kalaja tolike decenije, moći ćemo zajednički i bez svega drugoga. Nema struje – pa šta? Svaka pobeda ima svoju cenu, pa i ova poslednja, čiji su troškovi, kako je već zvanično saopšteno, minimalni. Meni bi, lično, bilo dovoljno da me se bar neko seti kada ovu zahuktalu obnovu i izgradnju okončamo spuštanjem prvog Srbina na Mesec. Ili, kako predlaže moj redakcijski kopilot Hrašovec, još bolje na Mars, tamo još niko nije bio. Da je bilo kalaja, potpisnik ovih redova odavno bi tamo ostavio trag svog opanka.

Saša Marković