"Kako je čovek postao div" - grandiozno je delo po ideji besmrtnog Maksima Gorkog koje nam je dalo odgovore na pitanja odakle smo i kuda idemo. U budućnost koja je za nas, valjda, sadašnjost - čovek je gospodar prirode, razuman domaćin planeta, na celoj zemlji nestaje eksploatacija i porobljavanje.

Čovek je najosetljiviji detektor ukusa koji je priroda, tokom eona evolucije, uspela da stvori. On je istovremeno i najotporniji na periode nestašica jer je sposoban da se prilagođava. On je i skupljač i lovac, biljojed i mesožder, Kain i Avelj.

Dvadeseti vek je vreme ludosti, vreme pobrkanih lončića. Ne samo iz kuhinje komunizma na vrhuncu moći i slave (o slavi drugom prilikom).

Orvelov rečnik nam se uvukao u život, a da toga nismo bili svesni. Razmislite o izrazima: palata pravde, dom zdravlja, centar bezbednosti, ministarstvo informisanja...

Sa svih strana smo okruženi stručnjacima zdrave hrane, megakorporacije imaju reklamne slogane da su u službi zdravlja i lepote. Prvo nam prodaju šerpe i ubede nas da spremamo šargarepu bez vode, soli i masti, a onda pomadu da povratimo zdravu boju tena!

Planetu su zarazili novom pasijom - vegetarijanstvom.

Ono, jes' da je to nasleđe najstarijih predaka, ali...

Šta će vegetarijancima očnjaci? Njima čak ni sekutići nisu potrebni sem da reklamiraju pastu za zube, ali kad čovek malo bolje razmisli - ne treba im ni pasta.

Vegetarijanstvo je, dakle, neprirodno stanje kako duha, tako i tela.

Jer, trenutak kada je daleki predak, umesto celodnevnog skupljanja bobica, semenki i kržljavog voća, pojeo prvu porciju mesa, jeste graničnik između divljaštva i civilizacije. To nam je poklonilo slobodno vreme (dokolica je stvorila čoveka a ne rad, kako su voleli da govore teoretičari s početka teksta) i - kulinarstvo. Omogućilo nam da kombinujemo ukuse, stvaramo gastronomska čuda, mešamo meso sa žitaricama i povrćem, voćem...

Da nismo počeli da jedemo meso, tvrdi se, do evolucije koja je stvorila homo sapiensa ne bi ni došlo. Novi jelovnik, na kojem je bilo i mesa, podstakao je razvoj mozga jer su tada unošene veće količine belančevina, prave hrane za glavu.

Knjaz Danilo je vladao Crnom Gorom od 1851. do 1860. kada je u Kotoru na njega izvršen atentat. To je bio kraj. A kako je izgledao početak, svedočenje je ostavio Vuk Karadžić u tekstu "Dolazak knjaza Danila Petrovića u Crnu Goru":

"Domaćini (kapetan njeguški Proroković) su pored gosta postavili dugačku trpezu od dasaka, a po njoj trpežnjak; i pored nje s obe strane metnu se klupe za seđenje. Prvo se jelo donese u čorbi od mesa ovčijeg, pogust skuvan pirinač. Posle donese se kuvano ovčije meso u velikim komadima (gotovo u četvrtinama) koje je jedan od gostiju posle sekao na manje; iza ovoga mesa donese se jagnjeće meso pečeno, isto onako u velikim komadima, koje je opet jedan od gostiju sekao u kakav sud pred sobom; iza ovoga pečenja donese se šunka koja se onamo zove pršut, a posle nje sir. Gde je knjaz sedeo, bilo je i čaša podosta, ali mi ovamo dalje pili smo vino stakletom od oke, redom nazdravljajući jedan drugom, kao, na primer, što se u Srbiji kadašto pije čuturom."

I, eto, tu smo gde jesmo.

Šta se promenilo, jesmo li postali razumni domaćini (planete), ukinuli eksploataciju (čoveka od čoveka, životinje od čoveka, na kraju valjda i životinje od životinje)?

Oni koji se nisu navukli na priču o "službi zdravlja i lepote", bez praseta i jagnjeta ne mogu da zamisle gozbu i slavlje, oličeno valjda najbolje u izreci "da je riba meso ne bi Srbi postili njome".

Znali su to još i drevni Huni, Tatari i Avari kad su se hranili sirovim mesom, a nama u nasleđe ostavili uživanje u bifteku pripremljenom samo sa začinima, bez kuvanja ili pečenja. Ima ih koji se gade na samu pomisao tatarskog bifteka. A greše. Jer, Huni, Tatari i Avari su umirali u sedlu i nikada nisu saznali za tuberkulozu i druge teške bolesti što su kosile čitave narode.

Dakle, meso je i lek.

Da knjaza nisu onako zverski ubili, vladao bi on bar još nekoliko decenija, podario Crnogorcima više od Zakonika i faktičke nezavisnosti, a sebi i okolini mnogo lepih, mesnih trpeza.

A vegetarijanci? Zar ne deluju nekako svenulo?

M. Aleksandrov