Ima li veće nepravde od one oslikane u uzrečici "prosto k'o pasulj". Tvorac ove mudrosti ostao je nažalost anoniman, pa se tako ne može spoznati sva dubina njegovog neznanja.

Ali, zato može da se učini mali pokušaj ispravljanja ove velike istorijske nepravde. Opasuljite se, ljudi!

Phaseolus: jednogodišnja zeljasta biljka iz familije Papilionaceae, poreklom iz tropskih krajeva južne Amerike, a tek retko i iz južne Azije. Došao nam je sa konkvistadorima, Kolumbom i svim ostalim svetskim vucibatinama koje su preko velike bare tražile put i način da isprobaju oštrinu sečiva, a usput napune džepove i brodska skladišta. Kad nije bilo zlata, dobar je bio i pasulj (zlata vredan, videće se kasnije).

Tek, danas se uzgaja u svim zemljama umerene i tople klime, čini nam se kod nas ponajviše.

Plodovi mogu biti mahune različite po obliku, boji (i ukusu) kao što su i plodovi različiti: beli, žuti, rozikasti, zelenkasti, crveni, zeleni, braon, ljubičasti, čak i crni. Oni su sitni poput zrna pšenice, veliki deo dečji nokat, džinovski poput badema sve sa ljuskom.

Preterano? Ni najmanje. Jer to je tek delić od oko pet stotina raznih sorti koje se uzgajaju što za ukras (ima li lepše ograde od one obrasle puzavicom tamnoljubičaste boje?), što za hranu.

Pasulj u školama služi na časovima matematike: tradicionalno se prvi račun uči sa deset puta deset zrna, a tek ponegde sa štapićima; biologije: nema biljke koja brže i očiglednije demonstrira čudo klijanja i rasta.

O ovoj osobini napisane su čitave priče, stripovi nacrtani, filmovi snimljeni. Ko ne zna za bajku "Čarobni pasulj", ako ne u nekoj drugoj ono u varijanti koja nam je stigla iz Kolumbove zemlje, mnogo posle njega i njegovog veličanstva! Valjda baš zato u Diznijevim studijima mogu da se pohvale kako im je to jedan od favorita iznad vremena i prostora.

Kao što je to i sam pasulj.

Valjda i dan-danas za vojnike nema većeg praznika za trpezom od pasulja. Koliki god da je standard bivao, koliko god jela da se nudilo SMB mladićima, uvek je vladala prava jagma za pasuljem.

Obični stanični bifei, u koje se svraća tek na "jednu s nogu", koji do dobrog zalogaja drže kol'ko i do lanjskog snega za meze mogu da ponude – prebranac.

Pravoslavni post, a ko bi da se pridržava kanona valjalo bi da posti gotovo pola godine, bez pasulja bi bio jednostavno nezamisliv. Jer, ovaj plod sam je sebi dovoljan: on je i hleb, i povrće, i meso. Nije ni čudo, jer gotovo četvrtina sastava zrna su belančevine.

Pasulj ume i da "glumi": ko bi da goste ugosti nekim specijalitetom, na primer fazanom punjenim kestenom, a pri tom nema ni fazana ni kestena, problem može da reši. Jer, umesto fazana igraće pile, pasulj sa samo malo šećera će uspešno zameniti kesten.

Bez ambicije da je ovo konačan spisak, evo čime sve je pasulj zadužio svakodnevnu trpezu:

Pasulj-čorba, čak i ona bez pasulja (od vode u kojoj se bario pasulj za prebranac); čorbast pasulj sa suvim rebrima, dimljenom kolenicom, slaninom, svežom junetinom ili svime time zajedno; posan pasulj sa saragama ili dimljenim krapom nezom pristiglim sa Skadarskog jezera; jevrejski pasulj; pašta-fažol; mlad jesenji sa paprikama, paradajzom i celerovim listom; vegetarijanske pihtije (od boba što se steže kao da je papak); pita od pasulja; prebranac; papula (iliti pire, što je, kažu, obožavao Karađorđe) sa čvarcima ili zejtinom; musaka od pasulja; pasulj-đuveč; punjeno pile; prebranac u baburama; šilje sa papulom; onda šnicle od pasulja; salata; na kraju čak i kolači što su se u vreme nemaštine posle drugog rata služili o Svetom Nikoli i ostalim posnim slavama, kada se gotovo ilegalno okupljalo ono što je preostalo od gospodskog Beograda.

Za njega ne važe godišnja doba: sprema se u proleće, leto, ujesen, na zimu... Onda sve iz početka.

Prva lekcija iz kuvanja zove se – čorbast pasulj.

Druga – pasulj na sto načina.

Treća – pasulj na sto prvi (lični) način.

A to što ima osobinu da stvara gasove u stomaku koji onda (normalno) teže da izađu zna se kuda – samo je jedna nezgoda. Sve ostalo (pa i to) spada u parafrazu već parafraziranog: "pasulj nas je održao, njemu hvala".

M. Aleksandrov