Legenda kaže, a legende i deca danas primaju sa skepsom, da su Džems Din i Marlon Brando zaključili da košulje i nisu nešto, te da im je preko potkošulje dovoljna samo kožna jakna. Kada je ovaj prvi bolno odjeknuo u srebrnom "poršeu" ostavivši za sobom ucveljene obožavaoce da se teše posterima na kojima je on samo u potkošulji, a ovaj potonji gotovo čitavog Kovalskog odigrao baš u potkošulji – rođen je T-shirt.

Kada je izašla iz ilegale, kada se otarasila košulje koja joj je vazda gušila ego, bilo je samo pitanje vremena kada će belina čiste potkošulje izazvati nekog da krene logikom koju je kasnije usvojio jedan beogradski majstor grafita – "zid bez grafita", odnosno "džabe ste krečili".

Rečju, malo je glupo pisati svašta na uštirkanoj beloj košulji, a ima i dugmiće, dok je novootkrivena glatka belina stoprocentne pamučne potkošulje prosto vapila da se iskoristi kao pano.

Da stvari valja menjati prvi su se dosetili hipici onomad, najpre zaključivši da je belo = uštogljeno, pa su jednostavnom tehnikom vezivanja bele potkošulje koncem, a potom tek farbanjem u razne boje, dobijali svakojake šare, nešto kao psihodelik-efekat koji je tada bio veoma "in". Onda je to prešlo u modu, a gde je moda tu su i velike firme, a čim se one nečeg dohvate – piši propalo. Valjalo je smisliti nešto drugo.

To nešto drugo takođe je pojela komercijala, a reč je o preslikavanju svega i svačega na belinu T-shirta. Napredovala tehnika, pa se moglo fotku prebacivati na tkaninu. Ja još danas čuvam majicu na čijoj je prednjoj strani otisnuta fotografija – mene lično. Doduše, nema šanse da je obučem jer sam je pravio na zimskom vašaru pre više od četvrt veka pa mi broj danas baš i ne odgovara, a sumnjam da bi i dijeta tu nešto pomogla.

Poplava potkošulja na čijim prednjicama su rok muzičari uglavnom je sledila ono što je započeto sa već pomenutim Džemsom Dinom.

Naime, najčešće je korišćena u nekrofiličnom smislu, za šta su se zdušno "brinuli" rokeri tog vremena poput Džima Morisona, Dženis Džoplin, Džimija Hendriksa, Kejt Muna, Brajana Džonsa, i da ne ređam. Iz tog vremena sa ondašnjim crvenim pasošem, a i para je bilo više pa se više i putovalo na sve strane, prisećam se čežnutljivih pogleda svojih vršnjaka u gradovima "iza gvozdene zavese" prosto zakovanih za lik Hendriksa na majici koju smo u Londonu u nekoj od off radnji mogli kupiti za bagatelu. Onda je i to postalo industrija, a već rekoh, gde su oni – piši propalo.

Izgubivši nevinost i postavši zlatni rudnik, T-shirt je prosto vapio za nečim novim. Prešavši put od najobičnije bele potkošulje do mačo simbola i majice u kojoj je u filmu "Ambis" ronila Meri Elizabet Mastantoni, od hipi šareniša do oglasnog panoa svakojakih firmi, od duhovitih, pa i lascivnih poruka do zamene za "sendvič-menove" koji reklamiraju najnovije ploče, turneje velikih bendova ili filmske i pozorišne premijere, pošto je sve ispucano, i "in" mesta poput Hard rock cafea i inih kafana, pivnica i kafića, pošto su proizvođači sportske opreme izraubovali koliko su mogli, a ne pada im na pamet da za pojas zadenu, pošto se pola sveta pretvorilo u pokretne reklame, došlo je vreme za promene.

Stvar je počela još onomad u doba sveopšte politizacije i angažovanosti (sa i bez navodnika). T-shirt je jednostavno počeo da postaje i pano za direktno izražavanje ličnog stava. Ne više posredno, nosim Stonse na grudima, zna se ko sam, za razliku od onih koji nose Bitlse, već pravo u glavu, sa čitko ispisanom porukom ili odštampanim simbolom. Natpis na mom T-shirtu – to sam ja. Od Če Gevare do Gorbačova, Nelsona Mandele do Čičoline, od Lenjina do Berlinskog zida. Komercijala je i tu pokušala da se ubaštra, ali je ipak bilo malo previše za jedan "Harods", da na primer, na jednom spratu valja skupocene bunde, a na drugom prodaje T-shirt grinpisa na kojima su odrane foke.

Razume se, nošenje takvih majica znači za onoga ko to čini i povlačenje određenih konsekvenci. Nadobudni vratar kakvog "boljeg" restorana mogao ti je hladno zabraniti ulaz, što i nije nekakav veliki problem u odnosu na mogući sukob sa neistomišljenicima, pojedincima ili organizovanim i oličenim u "snagama reda", kojima se nikako ne sviđa parola ispisana na vašem T-shirtu.

Rečju, nositi jasnu političku poruku bukvalno na sopstvenim grudima ili leđima jeste izraz lične odlučnosti i hrabrosti da se bez zazora saopšti stav.

Kada je belina (ili crnilo) T-shirta korišćena za političke poruke u nekim drugim okolnostima i na nekim drugim meridijanima, nije ni blizu predstavljala crvenu maramu za bika kako današnja vlast ovde doživljava ono što je u aktuelnoj političkoj stvarnosti "in" među mladima, i ne samo među njima.

"Free B92" ili "Free BOOM 93" jasna je poruka baš kao što je i crni T-shirt Otpora jasna poruka za šta se zalaže onaj ko to nosi i kakvo mu je političko opredeljenje. Tu nema laži, nema prevare. Ima samo želje da se naglasi politički angažman i još jasnije podvuče nemirenje sa stavom – "gledam svoja posla" ili "moje političko opreljenje je moja privatna stvar i šta se koga tiče šta ja mislim".

Nositi danas najobičniju potkošulju sa pomenutim ili sličnim političkim porukama ovde znači biti pripadnik "fašističkih falangi" i svaki pozornik (ili "savestan građanin") ima pravo da te mlatne pendrekom jer smatra da taj modni trend nikako ne treba slediti. Tako se istorijatu jedne off sitnice koja to odavno više nije, T-shirta, potkošulje, majice, kako god da je nazovete, ovih dana, ovde ispisuje novo poglavlje. Sklona proglašavanjem svega i svačega svim i svačim, ova vlast je rešila da i T-shirt sa natpisom koji joj se ne dopada proglasi za "krunski dokaz" subverzivnog delovanja.

To što vlast tako misli njen je problem, i samo ona zna čega se plaši kad tako reaguje na najobičniji deo odeće manje ili više išaran.

Ali, valja se čuvati paranoje koja bi mogla učiniti da neki budući T-shirt, koji će štampati neko drugi, recimo sa natpisom "Free RTS", bude tretiran na isti način kao i ovi sadašnji.

Dušan Radulović