Pre pet-šest godina sa jedne terase na Paliću primetim (danas već pokojnog) Branka Čolanovića, nekadašnjeg uspešnog guvernera NBJ, kako na jednom kiosku kupuje nekoliko državnih novina i kako ih posle brzog prelistavanja odmah baca u kantu za smeće. Kad je prišao, požali nam se kako ni danas ni u jednim novinama nema nijedne šah partije. "Ništa drugo me više i ne zanima", reče nam ovaj poznati monetarni stručnjak.

Ja sam Čolanovića u tom društvu najbolje razumeo. I po mom mišljenju, šah iz novina pruža vam veliko zadovoljstvo, mogao bih reći čak i veće nego šahovska partija sa nekim komšijom ili prijateljem, na klupi u parku, za kafanskim stolom ili u redakciji, sa kibicerima iznad glave koji večito nešto dobacuju. Jer, šah iz novina ima sve elemente jednog idealnog simulakruma borbe, rata, strategije, kreacije, destrukcije, romana sa srećnim krajem – pa i politike i izbora, ako hoćete da budem aktuelan, mada to nije ono G 8 – G 17 plus. Sedite kod kuće, gledate kako su razmeštene izborne figure i čekate da celu stvar odigrate po novinama, kada se sve okonča.

Neki kažu da je suština šaha apsolutno drugačija, da je ona u direktnoj borbi dve ličnosti i dve drvene armije nad tablom sa 64 polja, te da se bez publike nikad ne moće osetiti prava drać pobede u ovoj drevnoj igri. Oni koji zastupaju to stanovište ističu da šah bez konkretnog živog protivnika, koga možete merkati, kome možete pretiti, sa kojim moćete voditi raznovrsne psihološke dvoboje, koga možete mrzeti dok stoji bolje ili mu se podsmevati dok mu rasturate poziciju – nije ono pravo. To jest, oni zapravo kažu da takozvani kafanski šah, koga mi svi zapravo igramo, predstavlja samu njegovu "socijalnu suštinu", a koja, kao i kod svake igre, ima funkciju preživljavanja bez rizika.

Ja ne delim to stanovište, jer šah smatram suviše krvoločnom disciplinom u kojoj se posle svakog poraza suviše jasno suočavate sa svojim manama. Uzmimo pojednostavljeno sled užasa koji vas moće snaći ako sebi postavite pitanje zašto niste svetski prvak u šahu. Prvo, ne moćete se žaliti da su pravila šaha komplikovana – jer ona se u osnovi mogu ispisati u dvadesetak redova. Drugo, nikako ne možete reći da niste mogli uspeti zato što vam tata i mama nisu podarili brze noge, jake ruke, visinu ili težinu, ili bilo kakvu fizičku predispoziciju na koju sami niste mogli da utičete – a koja vas "objektivno" sprečava da se razvijete u svetskog šahistu. Treće, ne možete naći ni ekonomsko opravdanje što vam šahovska karijera nije blistava, jer šahovske figure se mogu napraviti i od starog hleba, a u krajnjoj liniji nikakav fizički instrumentarijum vam za šah i nije potreban (on se može igrati i na slepo). Četvrto, ne pomaže vam ni izgovor da ste iz "malog nacionalnog grmena" i da ne znate svetske jezike pa niste mogli da se dokažete na svetskoj razini. Jezik šaha je svetski i dosta je jednostavan. Peto, nikako se ne možete izgovoriti da niste mogli krenuti u šah, jer on ne donosi novac za život, a vi ste odgovorni za ishranu porodice. Naprotiv, svetski šah donosi dobar novac, pa je, na primer, svetski prvak za bekstvo iz građanskog rata u Jermeniji ladno iznajmio avion, za sebe i širu familiju. Da skratim, nema nikakvog izgovora za činjenicu da niste na rang listi prvih 100 miliona na svetu u šahu ili da niste svetski šampion, sem onog jednostavnog – da od vas ima mnogo pametnijih, ili bar jedan pametniji. U tom smislu je šah deprimirajući – date sve od sebe, a vidite da je to tako malo, gotovo ništa, naspram onog drugog.

Zato je šah iz novina pravo zadovoljstvo. Čim ostanete sami u sobi i ugasite radio i televiziju – sa kojih se kao iz neke srednjovekovne ludnice stalno čuju podivljali krici vodećih političara i umašćenih poslaničkih pretendenata, koji urliču o nekakvim pobedama, prosperitetu, odbrani države i nacije, kuće i porodice, dok je sve u ovoj državi u potpunom rasulu, neredu i smradu, kao u nekom džinovskom azijskom klozetu – ako nađete neku šah partiju u novinama, možete se uključiti u bar jedan svetski događaj vrhunskog nivoa. Odmah znate i da ćete pobediti, da će igra biti na visokom nivou, i da nećete razočarati publiku. Naravno, ako su novine tačno prenele pregled partije.

Nažalost, većina urednika novina, a tu ni "Vreme" nije bolje, mrzi šahovske rubrike, a voli pisma čitalaca, u kojima vam časom pronađu da ste u dve ključne reči nekog teksta napravili samo dve teške omaške pravopisne i faktičke naravi – kao što se dogodilo meni sa "Danubijusom 1889", što je trebalo napisati "Danubius 1885".

Dimitrije Boarov