15.11.2016. Ivan Pernar

piše: Miloš Vasić

Ko ne zna, reč je o mlađanom političaru iz redova barem dveju stranaka: „Živog zida" ili „Jedine opcije" u Hrvatskom saboru (još se nisu dogovorili ko je tu ko, o čemu kasnije).

Dakle, Ivan Pernar objavio se javnosti u Hrvatskoj i okolo sa više prilično konfuznih i čudnih (da kažemo) izjava u poslednje vreme. Na sebe je pažnju privukao u nedelju, ovu prošlu, kada je u dva i petnaest demonstrativno izašao iz studija HTV, iz emisije Aleksandra Stankovića „Nedeljom u dva". To je bio redak skandal, jer se iz studija Ace Stankovića ne izlazi tek tako; ne sećam se presedana, on je čovek ozbiljan. Povod je bio sasvim bezvezan: da zašto HTV u svojim istorijskim kalendarima ne podseća na izgon Palestinaca iz Izraela još onomad, 1948. godine i da je to strašno. Stanković je pokušao da objasni da to nije tema emisije, ali se Ivan Pernar uvredio, naljutio i demonstrativno izašao iz studija u nekom petnaestom minutu emisije, što se – ponavljam – ne pamti. Aleksandar Stanković napravio je zbunjenu facu, skinuo mikrofon, slegnuo ramenima i izašao.

Tu je mene uhvatilo istraživačko novinarstvo, kome sam povremeno i dalje sklon: uhvatio sam se za telefon i počeo da zivkam po Zagrebu. Isplatilo se. Aca Stanković nije mogao da odbaci opravdanu pretpostavku da je Pernar napravio nepotrebni skandal ne bi li preventivno izbegao moguća i verovatna neprijatna pitanja oko svoje ili svojih stranaka, pitanja koja su već podstakla krajnje nehigijenska raspitivanja organa vlasti.

Desilo se, naime, a to su potvrdili još neki upućeni izvori iz Zagreba, da je društvo oko Ivana Vilibora Sinčića, lidera organizacije zvane „Živi zid" i njegove životne družice Vladimire Palfi pokušalo da krišom i protivzakonito osnuje još jednu stranku, to „Jedina opcija", a sve sa idejom da od države iskamči neke budžetske pare, pa je iz toga ispala krivična istraga.

Sve su to, slažem se, njihova hrvatska posla, eto ih tamo. Ima tu, međutim, jedan nama zanimljiv ugao.

Evo zašto: taj „Živi zid" koji se ugurao na političku scenu otporom deložacijama raznih nesrećnika-dužnika, društvo hipstera na čelu sa Sinčićem kojega moj drug Ivica Đikić precizno opisuje bosanskim terminom „mufljuz efendija", ugurao se u Sabor i smesta između sebe posvađao na pasja kola. Pokušaj da preosnuju sebe u novu stranku „Jedina opcija", pobudio je, kažem, nezdravo zanimanje organa gonjenja. Zabrinut za ishod tog postupka, Ivan Pernar požurio se da zatraži zaštitu, od svih mesta, u ruskoj ambasadi u Zagrebu. Tamo su ga jedva dočekali. „Mađarski premijer Orban", rekao im je Pernar, „bio je preblag... Rekao sam im da je naša stranka otvoreno protiv NATO-a i EU-a. Na što je on kazao da ne moramo izaći (iz EU i NATO, valjda; M.V.), nego da možemo, kao Orban, sabotirati iznutra. Međutim, nemamo namjeru sabotirati EU, nego po uzoru na Veliku Britaniju na referendumu odlučiti o izlasku"; itd. (Zagrebačke Novosti, br. 880, 28. oktobar 2016.). Sabotaža ili ne, Ivan Pernar okrenuo se beogradskim evroazijatima, između ostalih i Borisu Malagurskom (od ranije poznatom), pa sada duvaju u iste evroazijske gajde. Očekuje se posebna emisija radija Sputnjik ovih dana.

S obzirom na to kakav je programsko-političko-kriminalni konglomerat u pitanju, zapravo ne treba da nas začudi Pernarovo pribegavanje Rusima i ovdašnjim evroazijatima u situaciji – kako da kažemo – kritičnoj, je li... Da se odmah razumemo: nije Hrvatski sabor ništa bolji od naše Narodne skupštine. I tamo i ovde upadaju razne čudnovate ekipe, kao što znamo, ali to je demokratski postupak. Posle se ispostavi – kao u slučaju „Živog zida" i „Jedine opcije" da neki aktivisti prolaze kroz evidenciju po više linija; da su neki klepili ili pokušali da klepe narodne pare. Kao da je prvi put... Pa kad dođe do mmm i „ Ajd’ sad popo budi čovek" – onda se vadimo na Palestince malene iz 1948.

Tu bi trebalo razmisliti o prirodi naših političkih klasa i o tome ima li granice njihovom bezobrazluku, bestidnom i bezobzirnom. Lažu gledajući nas u oči, iskreno i sa razumevanjem (za sebe, ne za nas). Taj Ivan Pernar ima platu saborskog zastupnika (16.000 kuna plus dodaci), dakle barem dve hiljade evra, koju mu plaćaju hrvatski poreski obveznici koje on prca u zdrav mozak svojim blesavim skandalima kod Stankovića. Kao što nama premijer Vučić svaki put kad ga upitaju za Savamalu odgovara protivpitanjem: a zašto nas ne zanima ubistvo pevačice u Borči, kao da to ima neke veze i kao da su to slučajevi uporedivi. I šta? I ništa.